SRĐ

58"

СРЂ. — SRĐ.

— Тако данас. Сретох га, погледам — блед у лицу. Шта је, море, велим ? Ништа ! Обрни, осврни, видим ја да он већ два дана није ништа окусио. Е, велим, нахранио би ја тебе, али бога ми немам баш ни копејке у џепу. Хајд'мо, велим, њима, то јест вама; у њих, велим, има добрих кобасица... Имате ли кобасица ? Ми се збунисмо. У тај мах у нас није било кобасица, али новаца смо како-тако имали. — Може се набавити . . . Идем да купим ! — рече Феђа, и онога часа поче навлачити онај чувени огртач с гајтанима. — Ах, не . . . Немојте се, молим вас, трудити, — у страшној неприлици промуца тужним гласом Јагелонов: — Кирђагина посла . . . — Та немој ти Јагелонове да ми се ту снебиваш. То су добри и честити другови, душе ми ! . . Како то говориш, иемам друга посла, кад си се већ сав пресомитио ? Иди ти само, иди Будкевичу, донеси кобасица . . . Ал' немој ни на мене заборавити . . . Феђа у пуном уверењу да је Јагелонов доиста гладан и да не ће да призна само за то, што га је, из неумеснога самољубља, срамота, отрчи по кобасице, а ја узмем на себе да зготовим чај. Кукавни Јагелонов посматраше све ово, као оно кад врапче испадне из гнезда. На његову лицу бејаше нечега њежног и слабачког, држање му бејаше у нај већој мери усиљено, непрестано је био, што-но реч, на иглама, и мрштио се на грубе, и ако не вређајући, речи Кирђагине. Кад се Феђа врати са два riapa кобасица, Кирђага одвоји један пар за Јагелонова, а други задржи за себе и стане мотати. Јагелонов се снебивао. Требало је да га ми са наше стране охрабримо са неколико речи, и како сам ја био заузет око чаја, то ову дужност узме на се Феђа. — Молим вас, немојте се устручавати, — говорио му је: — други пут ћемо ми доћи к вама, па ћемо ми ваше кобасице јести ... То је међу друговима врло просто .. . — Како лепо говори! А? ускликну Кирђага, па се прихвати и друге кобасице. — Јесам ли ја теби Јагелонове говорио, да су то добри дерани! Али кобасица! баш је изврсна!