SRĐ

61

Дадоше му старих новина, он -их згужва, вешто стрпа у пећ под дрва, потпали и ватра букне, дрва почну пуцкарати и у соби наступи необична пријатност. — Чекај, чекај, дуваћеш ти мени с оне стране катанца! — продужаваше газдарица непрекидно. — Гледај ти само каква је то напаст! Не плаћају, а дрва горе. Плати брајко, па онда ложи ... Кирђага устане, приђе вратима, отвори их и добаци јој савршено спокојно, готово љубазно: — Али, драга моја, што се ви жестите? Ми смо већ наложили! бога ми смо наложили ! . . . — Пфуј, срам да те је! Ти си једна несрећа и ништа више. Газдарица збиља пљуне и уђе у своју собу, још за дуго гунђајући, али јој се напошљетку досади и она престане. А ми се сви обискосмо око пећи, из које избијаше обилата јара и грејасмо се, грејасмо тако ревносно, као да бисмо да накупимо у себе толико топлоте, да нам буде доста за целу зиму. — Видите ли ви, драги моји, како ваља тражити дрва! рећи ће као завршну реч Кирђага. — Кад тако молите, никад вам се молба одбити не ће. Тако ми Бога!