SRĐ

132

СРЂ. — SRĐ.

внику, гдје је његов грб нацртан, зову га по томе Кобиловић а не Обилић. Да је романски елеменат имао велики утицај не само на дубровачку него и на српску и хрватску харалдику, види се одатле, што на грбу најгласовитије породице хрватскога племства, бива Франкопана, налазе се двије звијери, гдје ломе погачу, то значи frangero рапеш, одатле Франгипани, пак Франкопани. На примједбу да је ова породица донијела своје племство и грб из Рима опазићемо, да је она, све по причи, донијела из Италије само презиме и племство, и то на овај начин. Негдје око X. вијека један властелин сједећи у својој кући, кад је глад и непријатељ пустошио Италију, зачу куцати обноћ на вратима; иограби мач, те отвори врата и рече странцима да уђу. Кад има што да види. Два старца учмала и блиједа лица, те се једва држаху на ногама, плачући га замолише у име божје, да им пода штогод јести, јер да давно нијесу ништа окусили. Он и ако богат, пошто су били ратови и глад, не имађаше у својој кући него само једну погачу за се и за своју породицу. Гану га тај призор, те преломи ту једину погачу и половину је пода сиромасима а другу половину остави себи и породици. Кад се сутри дан обазна по граду за то племенито дјело, народ се сакупи да захвали доброчинитељу, те се одатле породица прозове Франгипани. Овдје не би вриједила примједба, да су они донијели грб из Италије, јер су Франгипани били у Хрватској већ у оно доба, кад су се стопрв заметали грбови; наравно oeo је све прича, као већина заметака племичких породица а колико је у њој истине, ми не знамо. Српска породица, Тасовић, исто тако носи упечатак романски. На њеном старом грбу налази се јазавац, те би се по том морали зват Јазавчић или Јазавац, а не зову се него Т асовић, што управ произлази из италијанске ријечи tasso а значи јазавац. Враћајући се на печате комисије треба опазити као куриозум да је печат Бонов био печатан можда воском, који се био прилично охладнио, те га је Бона мечио палачким прстом у наоколо да добро прихвати. Боре прста палачкога сасвим се добро познају и врло су дубоке, те регби да вигпе пристоје руци каквог тежака, него ли властоској. Ако је истина да се по борама прста може да распозна харахтер и психе једнога индивидуа, то је овај печат врло интересан. У позније доба холандешке сликарске школе био је обичај код сликара да налијепе задак слике • бојом, те је палачким прстима размажу и прилагоде слици. Наравно да је смјеси те уљене боје остајао упечатак прсних бора, по којим би неки модерни учењаци (или кироманти) хтјели да установи характер и психу дотичног сликара. Али досада нико још није доказао да је ова теорија исправна.