SRĐ

162

СРЂ. — SRD.

смутњом појма о времену. И ако моја посета није трајала ни пет минута, ја замишљах да сам одавно, врло одавно, у тој ниској одаји пред том постељом од беле памуклије, и да месеци, године, протичу, а да ја стојим непокретан. »Једним напрегом мозга који ми је уобичајен, на месту анализовах ове чудновате импресије и њихов узрок ми се јасно указа. Врло је прост. Елоа ми беше драг. Видећи га тако изненадно и озбиљно болесна, >ја не долажах себи ■. То је израз који обичан свет употребљује и тачан је. Мучни тренуци чине иам се дуги тренуци. Због тога ми се учинило да оних пет шест минута које проведох уз малога Елоа имају нечега вековитог. Што се пак тиче оног привиђења да је дете далеко од мене, оно долазаше од помисли да ће дете умрети. Та мисао, утврђена у мени без мога пристанка, беше од првог тренутка узела облик једне апсолутне сигурности. Сутрадан, маломе Елоа беше боље. То побољшање потраја неколико дана. Био сам послао у град да се донесе леда; тај лед добро дејствова. Али петога дана болесник беше у јакој ватри. Бунцаше много; мећу искиданим речима, које чух да изговара, распознадох ово: Балон! балон! држим крмило балона. Пење се. Небо је црно. Мама, мама, зашто не дођеш самном? Ја водим мој балон где је тако лепо ! Ходи, овде се човек гуши. »Тога дана ме Жан Блин отпрати на друм. Врцкао се као збуњен човјек који хоће нешто да каже а не сме. Нај после учинивши ћутећи једно двадесетак корака, застаде и метнувши ми руку на лакат: — »Видите, докторе, рече, ја све мислим да њему унутра нешто фали. »Продужих жалостан свој пут, и ово би први пут да не убрзах корак из жеље да видим моје крушке и брескве. Ово би први пут, након четрдесет година праксе, да сам потресен у срцу због једног мог болесника, и у себи оплакивах дете, које не могох спасити. »У брзо велкка туга придодаде се моме болу. Бојао сам се да га ја добро не лечим. Затим ми се дешавало да заборавим што сам јуче преписао, непоуздан у своју диагнозу, плашљив и збуњен. Позвах једног мог колегу, млада и вешта човека, који је