SRĐ

152 СРЂ. — SRĐ.

сламњачом. Крај једнога прозора парадирао је један огроман сто, на коме је клисарка годинама месила проскурице, а сада га због рабатности ослободила те дужности, и две, тако исто поштовања достојне клупице. Ми смо имали осећање, као да се налазимо у „каосу правечности". — Ето вам, браћо, сада и стана! Како вам се чини? Просто је, али пријатно! — рече Кирђага. — Само, ту ничега нема! — одважи се рећи Феђа. — То јест, како нема ничега? Прво, ту су четири дувара, плафон и патос, — предмети неопходно потребни, да се заклониш од хладноће, од студи, од непогоде; друго, ту је пећ, која даје благодетну топлоту; треће, ту су ти четири легале... — Али, ко ће до врага спавати на тим голим даскама! — Слушај! — Кирђага узе Феђу под руку и одведе га прозору. — Видиш ли ово двориште пуно живих створења? Па видиш ли у дну дворишта ону камару сламе? То је камара оца ђакона, лица духовнога и поштовања достојнога; он нам не he одрећи, ако га замолимо, четири наранка. Ха, таман добро . . . Почекај . . . У тај се мах појави на дворишту гојазно духовно лице, у топлој, дабровином постављеној мантији, са високом, господском шубаром на глави. Кирђага истрча прво у ходник, па онда у двориште, и приђе ђакону с молбом да нам да сламе. Кирђага је, нема сумње, био човек који се уме наћи и коме све иде од руке. Ђакон одобри и црквени чувар кроз десетак минута довуче читав пласт сламе. — Ето вам сад, па се наместите... — рече Кирђага. И ми, уз његову припомоћ, разастремо сламу по оним даскама, покријемо је простиркама и тако спремимо постеље. — А ја за себе и немам^шта да спремам! — изјави Кирђага. Покојни је клисар спавао двадесет и пет година на овом кревету, за то га клисарка и цени као неку светињу, и само је мени као добром познанику допустила, да на њему спавам. — Али, где ћемо да оставимо наше огртаче и рубље? — Е где сад! Где ћемо! Сад ћемо добити јексере, па ћемо све то повешати по дуварима.