SRĐ

Непознатој.

Д. Пијаде — Минхен.

Напољу мећава бесни, снег^ са кровова брише, Фијуче око куће, врата стаклена клима; Кавана дупке пуна — црна дуванског дима. Жагор се потмуло губи, гости говоре тише. Звекећу стаклене чаше, пиво свеже се точи, ЈБупке моме те служе, кава врела се пуши; Нови улазе гости: мир се понова руши. Ја седим у једном углу — Ваше посматрам очи. Оне се несташно смеше под прамом вране косе; Како су лепе, госпо, те очи црне Ваше!... Нови улазе гости. Звекећу пивске чаше. Девојке доносе пиво, пехаре празне носе. На враној угљеној коси крупна црвена ружа, Над њом около главе свилени котур бео, С њега низ лице бледо танани пада вео, И дивну чаробну слику тропске лепоте пружа. Огртач перјани бели покрива плећи снежне, Благо огрће недра, и пада сниже паса; Под њим виде се дражи виткога гипког стаса, Осећа заносни мирис прозрачне коже нежне. Па Ваша ручица белаГ Из ње бих вино пио, Последње срк'о капи бурног живота сласти, Пустио да ме носе вали оргијске страсти. На Вашој маленој руци — ђаво и бог бих био! Звекећу стаклене чаше, пиво свеже се точи, Љупке моме те служе, врела кава се пуши; Нови улазе гости: мир се понова руши. Ја седим у једном углу — Ваше посматрам очи.