SRĐ

344

СРЂ. — SRĐ.

закуцима собе. Затим приђе столу на коме је лежао његов, у артију увијен дуван, пажљиво га покупи, завије и стрпа у џеп од огртача, који није никако ни скидао. Затим почне опет преметати по кутовима собе, па чак завири и под кревет. — Где је моја кошуља? — запита напослетку. — Нешто не могу да је угледам .... Моја, може се рећи, једина имовина, и наједампут . . . Мора бити да ју је узела клисарка да је опере .. . А не; ево је, — кликну, нашавши своју везену кошуљу под клупицом. Пажљиво је савије, па је онда увије у старе новине. Затим намакне своју шубару до обрва, узме под мишку своју тојагу, па рекне: — Omnia mea mecum porto ! . . Дакле, браћо, у здрављу! — Камо ћеш? — запита га Феђа. — Селим се ... — Како, селиш се? — Ето како, тако, селим се, браћо ... Ја сам већ погодио собу. Дивна соба, кажем вам, соба на трећем спрату, са университета да је руком дохватиш . . . За дванаест рубал^а, заједно са самоваром .. . — Како то, Кирђага? — Како: како? Па шта је? — А комуна? Значи, ти си се користио нашим новцем, докле ниси ничега имао, а чин си добио кондицију . . . — То би, разуме се, драги моји, само по себи било ниско, кад би ја продужио користити се вашим новцем . . . — Али, опет . .. То је несавесно !. . Кирђага уздахне. — Тако је. Ви имате потпуно право. Заиста је то несавесно. Али, ствар је у томе, што се у мене изменили назори. Ја сад узимам, да је комуна, — једна преживела установа. Она, тако рећи, гуши личност, лишава је индивидуалности, смета развијању и не да да избију на видело оригиналне стране карактера, које сачињавају нај љепши душевни украс и основу свакога прогреса . . . Потто ја већ заузимам такво .гледиште, оида ћете се и ви сложити са мном, да би од мене ^ош несавесније било, кад бих радио против убеђења . .. Само