SRĐ

446

СРЂ. — SRĐ.

Т е о д о т а. Ох ! Ове се речи слажу са Сократовим и личе на неки мој сан. Усних како један старац одлази а једног града после њега нестаје! Т е р п н е ј. (Шапчући Теодоти) Теодота, Сократ те је извежбао у говору; Мелет те љуби; ти можеш збунити Ликона и отргнути од њега Мелета. Данас ће Атина доказати нешто нај божанственије: што може лепота у одбрани мудрости. (На Теодотин миг сви улазе; Теодота, Ликон и Мелет остају. Згледају се ћутећи). М е л е т. (Малко збуњен) У твојим сновима, Теодота, ври машта оданих. У сумњи поднео сам тужбу против Сократа, то признаје и Ликон, и у сумњи сам, да ли ћу остати при њој. Имам ли ја разлога мрзети тога старса? Т е о д о т а. Старац мање него ти желиш, Мелете. Ако свака длака што му поседи придобије једну душу, олимпијаде које му се нагомилавају, увећавају му младост. Два су разна узрока вашој мржњи: код тебе немоћ, код њега несносљивост. Ти га, Мелете, мрзиш, само с тога што он мисли тако, како ти не би могао никада мислити, па ма доживео Прометејеве године; а Ликон, јер Сократ мисли друкчије него он. Млака је твоја мржња; упорна је и јака његова. Ти би хтео да си ти тај оптужени, а Ликон није рад да у опште буде Сократа, ни да ко на њега личи. Мелет. (Ликону) Каже ли ваљда нешто ова жена? Л и к о н. Каже да, кад бих је ја волео, волео бих је толико, колико мрзим Сократа. У тим речима је твоја мера. М е л е т. Каже она и више .... Л и к о н. Оно више што она може доказати, показује сликарима. М е л е т. Ти врећаш жену ! . . .. Т е о д о т а. Не ; он је хтео да каже, да у Атини има две разне уметности: ја показујем сликарима онај део себе, који представља душу; он продаје младићима онај облик говора, који крије мисао. Л и к о н. Мелете, овуда је прошао Сократ! М е л е т. Мора да је велик, кад је оставио трага. Т е о д о т а. Али је о другоме говорио, није о вама. М е л е т. Проће ли, дакле, збиља овуда? Т е о д о т а. Уће виде и остави у мени жељу да га опет видим. Мелет. А шта ти рече он, о моја Теодота?