SRĐ

29

СОКРАТ

449

М е л е т. Хетера те дакле боље упознала од мене. Ти ниси тако говорио, кад си ми предао тужбу. Л и к о н. И онда као и сада ia сам тебе бранио, оно што се за тобом руши и рекох да је онај олтар нем тамо, свет на граници твојих имања. М е л е т. Олтар је свуда свет; то разумех и прихватих тужбу. Л и к о н. Баци је, па ће је сама хетера дохватити, кад буде бранила против нове науке своје драго камење, плод својих пољубаца. М е л е т. Такав ти је Ликон, Теодота.: он по занату сипа речи да прикрије мисли; из рачуна има оштру вољу. Кад би се град срушио, рачун би га задржао непомична код последњег комада пропилејског мермера. Л и к о н. Не говори ти то мени, боље реци ти то оној твојој, у којој уживаш; она жели да се град сруши да би га својим новцем на ново подигла, само под условом да се на Акрипољу забележе ове речи: Спарта сруиш Атину; на ново је подиже хетера из ерхејског племена. Т е о д о т а. Не сме се порећи да овај ретор уме неки пут да свој гњев извија у есхиловом стиху; него ми се учини да у претпоследњој речи, доста необичној, има један дорски самогласник. Немој да ти тај самогласник избегне пред Атињанима, кад будеш читао тужбу против Сократа. М е л е т. Мораш признати, Ликоне, да су се .овде Грације сложиле да бране мудрост. А што би ти, Теодота, учинила да се тужба стргне? Т е о д о т а. Је ли против Сократа? Да он живи још годину или две више, то може бити иде у рачун ономе који у њему види оца или мужа; хетера тражи Сократа. Л и к о н. Чудновато! ... Ти дакле желиш да остане и даље при тужби ? Т е о д о т а. Ликон, Мелет, Анит, тужиоци, хелијасте, овде само један хоће: у њему тужба, у њему ослобођење. Али његово је ослобоћеље у самој тужби. Ликон и Мелет. Не разумемо те. Т е о д о т а. Она старица што тамо доле че на разбоју, може ли, неким чаролијама, ускорити залазак сунца?