SRĐ

МАМУРЛУК

441

Отпратио је девојку и онда се растадоше. После подне се преселио у нови стан. — Ох — рекао је у себи — једва сам четир стотине корака далеко од ње. У њиховим очима ово је била нај већа вредност стана. Хтели су да буду близу једно другога, да се виде свакога часа, да чују глас једно другога. Ово је била љубав на почетку, ватрена, јака наклоност, распламтила се жестоко. Девојка је почела. Сликар је био лењи сањало, беспослени мислилац, филозоф без енергије. И она се почне забављати с њиме, у душу му је улила интересовање, приморала је његов ум да мисли на њу, у срце му је утутнула благи поглед њених црних очију Пролетос му је ваљда и десет пута већ рекла да дође на Татру, и њена слатка чврста воља господарила је над леношћу господина сликара. Он је волио девојку, али да му она није била тако заповеднички рекла, да мора доћи, његов комодитет, његова леност и неспособност задржали би га преко лета код куће, или би још можда отишао на другу коју страну. И добро што је сада дошао. Девојка му беше близу, до ње се није морао много трудити, а њен глас, поглед, читаво блаженство, красну и сјајну појаву жудно је очекивао из дана у дан, од часа до часа, и красоту њену гутао је жудним очима. Та заједно су били читав дан. Сликар је седео крај затегнутога ппатна, а она би му онда долазила. Гледала је његов рад, чекала га, па би тек затумарали куда. Често би га и довикивала; Олт је по који пут читав дан остао у Барцијевој вили. Он јој се није морао удварати, није се преоблачио, меку кошуљу није замењивао крутим панцирем. За њега је лено, топло лето било пуно слатких, мирних сензација. Радост му је падала на срце као мека, свежа летња кишица. Леп је био живот пун лености, комодитета и беспослице. А и девојка је била лепа. Црне очи и красна облина, глас јој и рука подједнако лепи, била је дивна, како би је само пожелети могао. Његова душа, којој се никакав осећај није био приближио, била је опијена. Будио би се и заспао с девојком. На њу је мислио пре него што би заспао, мислио би на њу, када се пробудио. Буновним очима посматрао је ниске гредице и шаптао је њено име: — Јелена Јелена