SRĐ

IZ MOJE LOVAČKE TORBE

491

cvi — sve to žešće dopire; neko se sa životom bori: ili sađa, ili nikada. Ne bi đlanom o đlan, a ja za kuk. Da ću snimiti pušku, još je nijesam ni natego, a kamo li pri tijesnu Da oko namako, kad se na lazi ukaza lisica; preko krsta zakvačila zubima poluzeca, i kako se ogledava, tako njime otresa. Vrci, кб da je zrno i da će zamaknuti za drugi kuk. — Ne ćeš, kape mi na glavi — promislim se, đisim iza kuka, a ona, vile je ne dostigoše, kad šušnu, dade vatru tabanima. U mene fišeci, sve do jednoga, pticari, ispalim li i pogodim, poštrcat će je, ali je ne će, sva je prilika, povaliti. Opet joj ono kožetine gaste ne vrijedi, kad ogolila i opeljužana, dlaka joj pootpadala sa ljetošnjeg mitarenja, a mlada se takar poimlje. U što ćeš onda pucati"? Nu teško je vuku nositi, a još teže ostaviti, te se i ja promišljam: Zec joj je u zubima, mek je i mlad, moja ga domaća zna muški spremiti i pripraviti, da bi i bolnik prste oblizivo, a na ove segodišnje skupoće, ne omrsiš li se i ne lizneš li ga sada iz lisicjih ruku, ne ćeš, pope, strah me, isleišati svojom tankom kesom — i ja: bum . . . prasnu puška. Ustrenio ja i zdravim očitna gledam, da lisiea odmahiva repom, a zadnjim nogama trza. Usigurno sam je opatrno, jer ispusti zeca — i drži se, moja diko, brijega. Zejo se snevidio i od straha ukoceno, šta li, jer se ne mice. Da ću k njemu pritrcati, da mu vidam teške rane, a on ti, prije nego ću mu pred gubicu, promišljajuć se, da će mu biti isto, što i čavlu na putu, zovne li ga pop, ja lisica za svoju sofru, da se nikome ne zamjeri, stisnu srce, tresnu snagom i opuči, кб opuci. Dok se lisica dohvatila greda na povisoku, otkuda bi joj se bilo lako sa mnom rugati, da joj nije do suza morilica, čučnu, a prednjom se nogom maca oko gubice. Ivaljka zar zube i izgoni zeciju dlaku, što joj za nje zašla. Upiždrila ona u me, a ja u nju, a zec ni u nju, već nam okreno rep, po kome ćemo se vladati, otkuda vjetar svija — i ovda mi je put. Biće lisica uzdiše i smišlja se, da je na ovome svijetu samo mijena sigurna i stojna, a da zeca sad si vidio, pa ko će znati, kad ćeš opet. Ako me ne izdaje zdravi ocinji vid, i očima je suznula, a da umije, i ustima bi mi bila proustila: