SRĐ

682

СРЂ. — SRĐ.

— Име ? — упитам је уплашено. — Што ће вам име ? У осталом да вам кажем. Име ми је : * * * *. — А мени * * * —- и опет обори очи доље. — Како сте ви добри ! Не би ми, мислим, никад досадило, да разговарам с вама. Али се, ено, морам кренути дома. — Ако ми дозволите... — Шта ? Да ме пратите ? Ала сте ви мушки чудновати. У почетку хоћете само мали прст, а послије цијелу шаку. — Не ! — одговорим јој. Него да ми дозволите, да Вас још неки пут видим. Она ме некако благо погледа, као да је тиме хтјела рећи: „Ах, не би се с тобом никад ни растајала!" За тијем намјести озбиљно лице и полако одговори : — Добро ! Видјећете ме сјутра, свакога дана. Ја се овуда често шетам. — Довићења! — рече ми смијешећи се и опет ми стиште руку. И растадосмо се. Ја сам је дуго пратио погледом све док се није изгубила из вида! А по души ми се разлијевало неко слатко, пријатно осјећање. Чинило ми се, да се нешто излило из њезине душе у моју, те ми је срце некако пуније било, и груди и све .... Друкчије ми изгледало и ово плаво море и зелено дрвље и све око мене и нада мном и у мени. Чисто сам чуо да ми све то тајанствено шапуће: „Нашао си оно, што си у животу тако жудно тражио!" Али ипак, нијесам још био начисто: да је љубим. Дуго сам испитивао срце, душу и сваки живац у мени ... И тако занесен мислима, упутим се и сам дома. Путем ми је непрестано лебдио њезин лик. По ручку сам тумарао цијело по подне. У вече нијесам вечерао, а ноћу око склопио. Та био сам срећан . . .