SRĐ

676

СРЂ. — SRĐ.

— Желите ли да знате истину? Ево, сад ћу вам рећи. То су једне врло чудновате машине, по образу и подобију човјека, које покрећу „празне главе". — Молим вас, шта вас је нај више занимало у животу и шта сте нај више у животу вољели ? — окрене разговор на други предмет. — Шта вам је то одједном пало на ум да ме питате ? — Не знам ни сама. Али ми реците ! — Занимало ме је све, осим свијета и живота. Волио сам, да се наслаћујем природом ; радовао сам се као дијете првом прољетњем дану и сунцу ; волио сам, да јутром и вечером шетам у вријеме лијепих љетних дана и једем рибе. Волим цвијеће, тице, а нај више . . . — Кога ? Чега ? Реците ! — А нај више ... — тебе — оте ми се као гром св. Илије. — Ох, мили мој ! Срце ми је унапријед то предосјећало рече она. Очи јој синуше горућијем пламом и она се приви уз мене, а усне нам се стопише у дуг сладак пољубац . . . Небесна љубав спојила је наша срца. — Љубав, коју сам у себи замишљао, о којој сам толико сањао, нашао сам само у теби — рекох јој послије оног љубавнога заноса. — Ако сте увјерен, да је моја љубав достојна уважења, ја друго ништа не тражим. Ја те волим ; али те волим као брата, не више. Мислим, да ти је то доста; јер ти немаш сестара. — Ти само толико тражиш ? А ја много, врло много ! Тражим, да те увијек гледам, слушам, да стојим близу тебе и удишем твој дах. Хтио бих увијек с тобом да живим, а с тобом и да умрем. Да љубим твоје убаво лице, твоје благе очи, твоје рубин-уснице . . . ево овако . . . •— Ах, доста! Усне су ти прави огањ. — Шта си се већ наљутио због тога ? Ти си ме сигурно преварио ? — Зар онај, који гледа твоју заношљиву грацију, твој дивни стас, твоје анбелско лице и благи поглед — зар тај може икада да те превари ? — Вјерујеш ли ти, да те љубим ? — Ја вјерујем! Али ми ипак нека тајна туга пригушује срце због тога, што оно сазнаје, да ће ова наша љубав време-