SRĐ
KN.TIŽEVNE USPOMENE.
39
мени ce чини, да та уста без облика, показиваху мрачне стране њ егова карактера. Кад говораше, показиваше на непријатан нач ин своје ружне зубе; а његов „мали" подбрадак отего би се чак преко његове вр^тне кадивене махраме. Гогољево дрмање и покрети не личаху једном професору; прије једном учитељу какве провинцијалне гикназије. „Какво паметно, чудновато, болешљиво биће." Помислих нехотично када га видјех. Сјећам се, да смо се одвезли к њему/као човјеку, необичном, генијалном, код кога у глави баш није све у реду, цијела Москва бјеше тада тога мишљења. Михајло Семеновић ме упозори раније, да не говорим о наставку „Мртћих Душа" (0 оном другом дјелу, на коме је тако вриједно радио, а који је, као што је познато, спалио на кратко вријеме пред своју смрт.); јер он не воли да му се о томе говори. На „Прелиску с пријатељима" нијесам га хтио подсјећати, јер му ништа добро не бих могао рећи о њој. У осталом нијесам ишћекивао рјккакве забаве, ја сам просто желио, да се упознам с човјеком, Аија сам дјела знао на изуст. * * * Шчепкин ми раније рече да је Гогољ ћутљив; али напротив није било тако. Он говораше много и живо, врло правилно наглашујући, што не бјеше неприродно, већ напротив даваше његову говору утицаја и праве важности. Он наглашаваше „0"; у осталом непримјетих ништа, што би од малоруског дијалекта било непријатно руском уху. Свака ријеч бјеше ваљана, пуна укуса и сигурна; а онај први утисак умора, болешљивости, нервозна немира, ишчезну потпуно. Гогољ говораше о познавању литературе, књижевничком позиву и о томе, како се треба држати његових дијела, о процесу душевне радње — ако се смијем тако изразити — о физиологији стварања, изражујући се на начин оригинални и пластични, а колико могах опазити без ранијег припремања. Само кад дође разговор на цензуру, и када је поче хвалити као средство књижевног подпадања, браниоца књижевних производа, нетрајности износећи притом још многе друге хришћанске и свјетске врлине, тада ми се тек учини, као да све то црпе из раније створених мисли. Говорити о неопходној потреби цензуре, не значи ли то хвалити ропство? Што се тиче мене, ја сам још гледишта талијанског пјесника: ,,Si, servi siam, та servi ognor