SRĐ
42
СРЂ - SRĐ
тати ; али то не бјеше ни налик на пређашње. Он поче наглити, мрмљати, не изговарати цијеле ријечи ; по који пут би изостављао читаве реченице — и само би одмахивао руком. Неочекивана појава књижевника бјеше га онеспособила; живци његови очевидно не могаху уздржати ни најмањег удара. Само у познатој сцени, гдје Хљестаков почиње страшно да лаже, Гогољ се наново одобровољи и повиси глас: он је хтио да покаже ономе, који представљаше улогу Ивана Александровића — Хљестакова, како се мора тумачити, изводити то доиста тешко мјесто. У читању Гогољеву оно ми се показа природним и истинитим. Хљестаков је занијет и ћудноватошћу свога положаја, и средином која га окружује, и својом роћеном лакомисленом наглошћу: он не зна, да лаже — и вјерује свом лагању : то је нека врста опијености надахнућа, творачког усхићења — то није проста лаж, просто разметање. Њега је и самог нешто „дохватило". „Молитељи у предсобљу говоре, 35 хиљада ештафета лети — а, будале као вели, слушају оклопивши уши, какав сам ја, жесток, жив, свијетски човјек!" Ето такав је утисак учинио Хљестаковљев монолог у устима Гогољевим. Но говорећи уопште, читање је „Ревизора" тога дана било — као што се сам Гогољ изразио — не више, но напомена, црта ; и то све због незваног списатеља, који је са својом дрскошћу ишао дотле, да је још послије свију остао код поблијећеног, умореног Гогоља и увукао се у његов кабинет. У тријему се растадох с Гогољем, и отад га нигда више нијесам видио; но његовој личности бјеше још сућено да има знатна утицаја на мој живот * * * Једног фебруарског дана идуће године (1852) бијах на матине — у скоро основаног „Друштва за просвјету сиротиње", у дворани Петроградске елите, кад изненада примјетих И. И. Панајева, који трчаше од једног до другог, очевидно саопштавајући какву неочекивану и жалосну вијест, јер се на сваком лицу указиваше у неко вријеме запрепашћење и жалост. Панајев најзад дође и до мене, и рече ми, лако смијешећи се, равнодушним тоном: „Ти сигурно знаш, да је Гогољ умро у Москви?". „Како то, како то ?" Све су хартије спаљене, да, он је мртав"