SRĐ
KNJIŽEVNE USPOMENE.
41
Лице његово узе мргодан и хладан израз ; очи добише подозрив изглед. Тога дана изгледаше доиста као да је болестан. Он поче читати — и мало по мало оживе. Образи се осуше неким руменилом ; очи се раширише и засвијетлише. Гогољ читаше изврсно . , . . Ја сам га слушао први и пошњедни пут. Дикенс, такође изврстан читач, може се рећи глуми своје романе ; читање је његово драматично, скоро театрално : у једном његовом лицу јавља се више првих глумаца, који вас натјерају час на смијех, час на плач ; Гогољ ме напротив порази простотом својом, и уздржавањем покрета, некаквом достојанственом у исто вријеме наивном искреношћу, кога се ни најмање не тиче — има ли ту слушалаца и што они мисле. Гогољ као да се брињаше само о том како да проникне ствар, која је и њему самом ноба, и како би што ученије саопштио утисак, који је ствар на њега учинила. Ефекат је био необичан — особито на комичним хумористичним мјестима ; човјек није могао а да се слатко не насмије ; а виновник читаше те забаве, не збуњући се општом веселошћу и као чудећи се и сам себи, и даље је све већма проницао, удубљивао се у саму ствар - и тек по који пут, на уснама и око очију, једва би се примјетио лукави осмијех маестров. С каквим је недоумијевањем, с каквим дивљењем изговорио Гогољ ону знамениту фразу градоначелника о два пацова (при самом почетку комада) : „Доћоше, оњушише и одоше !" — Он изговори те ријечи полагано, чисто тражећи објашњења о тако чудном догађају. Ја тек ту појмих, како се у опште нетачно, површно, само са жељом да се публика што прије насмије — обично игра на сцени „Ревизор". Ја сјеђах утонуо сав у милини : то бјеше за ме права светковина. На жалост она не потраја дуго. Још Гогољ не бјеше прочитао половину првога чина, кад се врата наједаред шумно отворише и жустро се смијешећи и климајући главом, пређе преко цијеле дворане један још веома млад, али већ веома насртљив књижевник, — и не рекав никоме ни ријечи, похита да заузме мјесто у углу. Гогољ стаде, — јако удари руком по звонцету — и љутито примјети слузи који је ушао : „Та зар ти нијесам рекао да никог не пушташ ?" Млади се списатељ заврти мало на столици — али као да се није много узнемирио. Гогољ попи малко воде —- поче наново чи-