SRĐ

16

СРЂ. — SRĐ

знају; не познаје ни он никога; молити и тако неће, јер то не би помогло : Кад човјек без срца једном рекне „свршили смо" ту онда таки камен лежи, да га ни читава чета не би с мјеста uoкренула. Покупио је свој пртљаг, што је имао : двије-три кошуље, једне хаљине и неколико сребрних талијера, што му је још од покојне мајке остало и остави кућу хладно, без иједне сузе. Старац је гледао како му се син опрема и како му јединац пошљедни пут прелази преко прага, кога је више волио него живот свој и срце му силно. закуца; али лице није смјело одати. Што је немилостиви човјек рекао, то човјек без срца не може порећи. А кад је већ толико одмакао, да га више није могао ни видјети, он очајно излети у двориште, зграби кочијаша, који је ондје бленуо, и запита га тупим кркљавим гласом; — Човјече ! куд ми оде син ? — Не знам, газдо, хоћу ли тркнути за њим ? — Иди ! Жури се!... Али не — стој! Ни макб да се ниси, оваки си, онаки си Нека га куд је пошао ! Нека га ! И трипута једно за другим мумљао је „Нека га." Трећи се дан већ по свом селу говорило, да је Петар Лоци отишао у војнике. Чуо је то и човјек без срца па је рекао ; — Нека га ! И дрхтао је кад је те ријечи изговарао. Јово Какук бијаше, ваљда, једини у селу, који се обрадова овому гласу, јер је сад бар могао бити миран, да му кћи не ће завољети Петра Лоција. То му, да боме, не бијаше ни на: крај памети, да га ова већ одавна воли. Чика Јово пак није ништа на својој кћери примјетио; што више, ево сад се није ни зачудила, кад је чула, да је Петар отишао у војнике. Али како би се и зачудила, кад је она то већ у напријед знала; та Петар јој је на растанку рекао, да због ње иде и да ће се због ње вратити Тамо су се завјерили, да ће се вјечито љубити и да ће једно друго, ма и до гроба, чекати. Ох, она велика липа! Њено би лишће много знало причати; оно је чуло њихову заклетву. Али липа је знала ћутати, а лијепа Мара још боље.