SRĐ

50

СРЂ — SRĐ.

кажњен, и нек се нађе ко, да сам га ударио у ово мојих педесет година, па глава доље. Него је ово пизма на ме, па ме ето под старост киње вуци, харачлије ..." „Ма што си сад бануо?" Упита га судац. „Не зове те данас!" „Ево позива. На њему пише. Ја не знам да читам, али га нијесам читао у будаластијех но у паметнијех и свак вели да ме данас зове." „Добро, нека ти буде, али у тужби стоји, да си ти завргао буну !" „Част теби ко старијему; али ми кажи, молим те, ко је тужбу писао?" „Жандари." „И они веле, велиш, да сам ја заврго буну?" „Управ тако." „Е од Бога им просто! Да бог да, ја слијеп ишао, кад ја лагао. Ево ћу да ти испричам све по тенани како је било. Сједим ја у крчми својој и разговарам нешто с главаром, кад ућоше њих четири. Вели мени младац један голобрадац : Скини се с клупе да сједнем ја. Велим ја : Ето ти, па сједни ; имаш доста мјеста а он не буди лијен и мени пук по образу. Преврне ми се свијест. Спопадох штап главарев, замахнем а онај учини мах . . . однесе га враг." „Јеси ли га тешко ударио ?" прекине га судац. „Знам ја? Него да ти кажем. Ђаволи нек се чуде што се тад зби. Истегнуше их преко стола, повалише и неко ме удари нечим тешким и . . . преломи ми ребро." „Ко те то удари ?" „Ђандар ме удари. Чисто знам, јер неко повика: Уби га ђандар." „Како му је право име ?" „Знам ја? Тако га зову. Зар сам му ја био на крсници ? Те онда свак свој пут а ја остах лежећи ко пашће. Ајмех. Кад погинуо, погинуо ; од другога ти не ћу него од овога. - ' ,.Како то у тужби ништа не пише?" „А зар сам је ја писао ? Дошли су жандари. Изазвали овога онога а мени ни абера. Поручили су послије по ме да гоћем у касарну. Како сам могао поћи, кад нијесам могао собом макнути?" „Они други веле да те се нијесу дотакли !"