SRĐ

П Ј Е С М Е

141

Анђео љубави. Радомир Кр. Орлински. — Бар. С двери из кандила златног шири се мирис измирне, Вије се к сводима храма, кадећи вјековне ст'јене, Стубове у лету томе мермера бијелог дирне, Дим гдје се диже к'о сјене, С кандила када се крене. Свемиром мрачнијем свуда царује тишина света, Копреном поноћи зав'јен свијет уњихани ћути; Блиједи призрак се јавља, небеску свјетлост да срета; Земљини најдаљи кути Пјесму ће љубави чути. Сјајном огрнут одором анђел из рајскога стана Праћен уз гласове труба лети кроз свемир свуд пусти, Символи свети га красе : небеског финика грана, Палма и ловори густи . . . Храму се анћео спусти. Умилним звуцима анђел сањиве духове буди, Крилима снове разгони, кадећи одаје мирне ; Љубави светијем огњем осјени свијету груди, Смрзла му уста додирне Капљицом божије смирне. Анћео свемира вјесник клекну на свјештено мјесто Пропјева љубави химну душа му небом озарена; Ничице уснама таче свемоћне истине престо, Љубав тога се трена Испуни сва васелена. —