Srpska književna zadruga u 1899. godini : godišnji izveštaj

ХХЛ

пазењу. Једна је ствар литерарно питање, т. ј. питање о томе како управа Српске Књижевне Задруге приређује које издање; а друга — како се управа стара о материјалним приликама ове установе.

Чини ми се да ћу имати право, кад кажем ово: с обзиром на наше књижевне прилике и на саме нас који састављамо ову дадругу и на људе које бирамо у управу, не чини ми се да баш можемо много што јта замерати управи о литерарној страни и правцу, у коме се креће управа. Ако се баш хоће, ево шта бп се могло у том погледу замерати управи: за што је, н. пр. према досадашњим издањима књига судећи, ванемаривала понекога писца кога је требало издати, па није издат, а узимала некога спореднога, чија дела немају те вредности. Али и с те стране, чини ми се тешко да би ме ко год могао разуверити, да се могло радити друкчије него што је рађено.

(С друге стране, баш и кад претпоставимо: да је управа, некоректно радећи, издала дело некога, писца које не треба издати, шта би требало радити на овом зборуг Би ли требало да управу разрешимо од дужностиг — Знамо да силом ништа бити не може. (С тога ми и изгледа мало чудновато оно што је г. Јовановић мало пре говорио. — Чини ми се да ће цела скупштина имати више разлога да стане на ово гледиште па да каже управи: ви сте издали нешто. Добро. Шримамо. Што је било било, стоји једна чињеница, а то је, да ми имамо некаких 8 или 9 лепих књига, које, да није Књижевне Задруге, тешко да бисмо имали у оваком лепом издању и у оволикој маси бачених у народ!

Најпосле, господо, мислим да би било незгодно, ако би се овде стали цитирати и даље поједини изрази из предговора појединих дела која је Задруга издала. (Нека ме г. Јовановић извини, јер се лично не обраћам њему). Јер неко хоће да цитира предговоре, а други може доћи па дитирати и сам спис. И онда би се ова скупштина претворила у једну дискусију која не би имала ни краја ни конца, а којој ни место није овде, него по литерарним часописима и