Srpska književna zadruga u 1899. godini : godišnji izveštaj

1Х

српском“ одсеку кад се у остварењу Доситијевих принпипа беше стало на пола пута; али оне су већ захваћене и струјом народних песама, коју Вук покрену у српској песничкој књижевности. У овом погледу лтрске песме Сарајлијине иду много даље од његових епских послова, као што их, по једном оправданом мишљењу у књижевној историји, надмашају и песничком вредношћу. У њима се с једне стране осећа онај јуачки дах који се почетком века носио над Србијом, а с друге стране непосредност осећаја народних севдалинака. Међу делима оне наше књижевности, која је развила у пун распвет оне почетке који се јављају као дела Сарајлијиних савременика, стоје као једна од најлепших књига приповетке Лазе К. Лазаревића, те ЛР свеска његове збирке с оном чудном причицом „Ове ће то народ позлатити“ и другим сликама достојно завршује низ класичних дела српских у овом колу.

Овим је уједно за редовна издања Задругина довршен рад на Лазаревићу, као што је раније завршен Трифковић, као што су се и издањем Доситијевих писама примакла крају и дела тога писца, која могу бити подесна за редовна Задругина издања, те ће се од сада моћи више простора дати оним писцима који или нису никако штампани у нашим издањима или, релативно, мало.

А што су све овогодишњи класици српеки могли штампати онако како су, треба захвалити г-ђи Полексији Л. К. Лазаревића, која је Задругину уреднику ставила на расположење све рукописе мужевље посмртнине, г. Драгутину О. Милутиновићу, који је уступио неколико нештампаних очевих песама, г. Марку Стојановићу, вице- гувернеру народне банке, и г. Ђоки Поповићу, књижевнику, који су г. Милутину К. Драгутиновићу, уреднику Доситијевих писама, ставили на расположење по два до сад непозната писма Доситијева, Савременој српској белетрији, од које УП коло није било ништа донело, дало је УП! две књиге: Веселиновићеву и Сремчеву. — У другој свесци Весе-