Srpska književnost u XVIII veku

116 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

изишло прво у Бечу 1794, затим у Будиму 1800, и у трећем издању у Будиму 1821 године.

Немачки језик био је господарећи језик и језик војске, од доба Јосифа П постао је јевик и државне администрације, и Срби су га морали учити. Половина књиге Началное ученле чвловђкомљ хотацимљ учитса славенскому чтенао (Беч, 1774), или Началног учениле немецкому чтенмо. У Бечу 1774, Сава Лазаревић, преводилац код Илирске Депутације, издао је Начало ученља хоттцимљ учити са книгљ писменљ нбђмецкими. !772 изишла је у Бечу Нђмецкал граматика од Стефана Вујановскога, 4 1791 Теодора Аврамовића Нбмецкии и сербскаа словарф на потребу сербскаго народа в% ц. крал. державахг, а 1793 нов немачко-српски Рбчникљ малљи!.

Латински језик, који је дуго још био званичан јевик, као такав непрестано остао у Угарској кроз цео ХУШ век, и који се увек сматрао као привилегован језик науке и највећи знак обравовања, такође се много учио код Срба. Захарија Орфелин приредио је, са незнатним изменама, две руске школске књиге Латинска буквар |Млетци, 1766) и Первме начатки латинскаго лаожа (Млетци, 1767), са којих се још око 1736 године учило у карловачкој латинској школи.

Уџбенике из црквене историје, у духу учења православне цркве, радили су Стефан Вујановсви (Кратка церковнал исторљл, превод с руског, Беч, 1794; Краткал свлиценнал тесторља церкве ветхаго и новаго завђта, превод са руског, Беч, 1793) и Јован Рајић (Свлаценнал тсторља ради малолфтне дбчице, превод са руског, Будим, 1797, 1802 и 1898).