Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 185

у тој штампарији у Пешти, управо у Будиму, штампане су све српске књиге, међу осталим и први радови Лукијана Мушицкога и Вићентија Ракића и Рајићева прерада Козачинскога дела Трагедља, сирђиљ печалмал повђстр о смерти последнлго цара Сербскаго Уроша Патаго и о паденли сербскаго царства (1798). Узрок зашто је Новаковић продао штампарију Баћањију није јасан. У једноме свом писму Текелији, који га је корео што је штампарију продао иноверцу и тако издао народ, Новаковић. је одговорио да је тако морао учинити, јер је митрополит тргао своју реч натраг и није хтео испунити своја обећања. По другој једној версији, сам Отратимировић шџонудио је штампарију угарском примасу. И по једној и по другој версији, кривица пада на Стратимировића што је штампарија отишла из српских руку, и што су на крају ХУШ века, после сто година напора, Срби понова, остали без своје штампарије.

Неколико српских књига штампано је у ХУШ веку на страни, 1754 године изишла је у Москви Исторћа о Чернош Горђ од црногорскога владике Василија Петровића. У Лајпцигу штампарија Јохана Готлиба Брајткопфа имала, је и српских слова и ту су штампана три дела Доситеја Обрадовића. Живот и приклоченлл (1783), Совђти здраваго разума |1784), и Евопове Басне (1788). У исто време била је у Лајпцигу и штампарија Тајбела, где су штампане књиге Емануила Јанковића Терговци (1787) и Благодарнљш Синљ (1789). По свој прилици ту штампарију купио је Јанковић у Лајпцигу и пренео је у Нови Сад.