Srpska književnost u XVIII veku

134 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

укано богодарованим имјенијем својим такоп трудом у обшчеполевном сему дјелу.“ Како је Новаковић био слаба здравља и зато постојала опасност да после његове смрти штампарија опет не падне у туђинске руке, како је штампарија одиста, била једна општенародна ствар, и како Срби нису никако напуштали мисао да је једнога дана преселе у своје крајеве, то се лако склопи једно акционарско друштво да је прими на себе. Између Стефана Новаковића и његова ортака Александра Којића са једне стране, и митрополита Стефана Стратимировића са друге стране, потписан је у Осеку, 1 јуна 1795 године, „контравт содружествени“. По томе уговору“, штампарија је требала. да се пренесе у Осек, јер „число акционеров највише в Осецје находит сја, что знаменитих ради торгов и великија торговини са весјех стран торговци и мног народ совекупљајет сја, сљедствено ради продажи и разасланија книг водоју и сухим меншим трошком.«“

Али тај добар план није се могао извести, из разлога који данас, и према ономе што се зна, нису довољно јасни. Поводом те продаје водила се велика преписка између Угарске Канцеларије и централних власти у Бечу. Митрополит Стратимировић обећа Новаковићу, 3000 Форината, темишварски владика Петровић 1000, Сава Текелија исто тако 1000, а када се штампарија пренесе у Осек, онда ће Новаковићу исплатити цео дуг од 30.000 Форината. Али Новаковић учини сасвим другаче. Он натовари штампарију на лађу, однесе је 1796 у Пешту и тамо је прода мађарском примасу Баћањију. Ту се она сједини са штампаријом пештанскога университета. У последњим годинама,