Srpska književnost u XVIII veku

156 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

јући удеклинисте«“ и „конјунгисте“. 15 августа 1799 60 ђака свршило је први курс словенске граматике и полагало испит пред митрополитом, који је ради тога нарочито био дошао из Београда. Један део од њих отишао је да учитељује по разним местима српским, један део преведен је у виши курс да учи латински, а тројицу најбољих задржи Суворов као своје помоћнике и магистре у школи.

Нова, 1730, година била је кобна по школу. 27 јула умро је митрополит Мојсеј Петровић, који је учитеља довео и подржавао. После његове смрти, годину дана, настаје раздор и расуло у српској цркви и нико и не мисли на јадног руског учитеља. Суворов остаје у беди и потпуно напуштен, болестан, задужен, гладујући са својом породицом. Руски Синод га је исто тако напустио, и на силне молбе које је четири године без престанка слао у Русију не само да није добио помоћи него ни одговора. 1731 године, 18 марта, пише он Синоду да је његова латинска школа престала, јер нема ђака, и да је у словенској школи остало само нешто мало азбучника, десетословаца и осмогласника, који се уче читати и писати по рукописним Ењигама, јер све штампане књиге донете из Русије нису више употребљиве, а нове се не могу набавити. Он сам, Суворов, „безшишценђ и безодежденђе“, од »„неблаготвореннаго воздуха со веђми непрестанно боленђ“, у љутој је беди, а његова ужена и дћти нужнал ишцутђ“. Он се жали како овдашњи људи са њиме рђаво поступају, како му се подсмевају што нигде ничега нема и питају га: укто есмб, что есмб, гдђ и чи есмб.< Видећи како су га, после смрти Мојсија Петровића, српске духовне старешине сасвим напустиле његовој злој суд-