Srpska književnost u XVIII veku

162 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

и даље остао међу Србима.) Козачински, исто тако, није одмах отишао у Русију. Он отиде у Нови Сад, код бачког владике Висариона Павловића, који је основао неку врсту духовне школе, под именом „СоПестш Увагопо - Раујоутезапшп Уагафјепзе“, у којој је први префект био Козачински. У тој школи учила су се само она знања која су потребна свештенику и припремали се кандидати за више теолошке студије у духовној академији. На томе положају Козачински се није дуго вадржавао, 1789 године био је већ у Русији, а његово место заузео је јеромонах Србин Дионисије, питомац кијевске академије, а доцније будимски владика.

После Мојсеја Петровића и Вићентија Јовановића и трећи српски архијереј покушава да доведе руске учитеље у Карловце. 1749 године, Павле Ненадовић, када је изводио реформу српске цркве и школе, обратио се руском посланику у Бечу грофу Бестужеву-Рјумину и молио га да се заузме да му се из Петрограда, поред црквених књига, пошље удли наставленја простихљ лоден вљ вђрћ и обучена другихђ вђ латинскомђ изнкћ и богословји искусних двухљ или трехђљ человђеђ.“ Тек 1759 руски Синод донеб је одлуку по тој молби српскога митрополита. Синоду је Ненадовић био сумњив што је у Бечу дао писмену обавезу да се неће противити да Срби добровољно прелазе у католичку или унијатску цркву и што је добио допуштење за подизање једне словенске штапмарије у којој би се имале штампати и унијатске

1) 1752 био је у Пешти протопоп Јоан Минацки, и вероватно је да је то Иван Мјенацки, бивши руски учитељ у Карловцима. Гротоколоњ из 1752, Српски Сион, 1904, стр. 386.