Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 193

да „цареви землени и началници о сему промотре и ово зло нови закони опровергну“, и зато хвали што умудри законодавци празнике умаљавају и умалити морају.“ Он позива Србе да „без роптанија повинијутеја“ „нарежденијам цесаро-кралевским и синодалним<“, како онима која су већ издана тако и онима која ће се још издати. У оба своја дела Мушкатировић не само да развија идеје о рационалним реформама у цркви у смислу јозеФинистичких идеја, но отворено узима у заштиту црквене реформе Јосифа П против којих се јерархија и прост народ српски бунили, тако да његове књиге, као и извесне Доситијеве, изгледају као коментари и апологија тих рефорама.')

Још код једнога важнијег писца српског из ХУШ века опажа се тај исти култ Јосифа П. Емануило Јанковић издао је 1787 године у Лајпцигу свој превод Голдонијевих Терговаца. Превод је посвећен Јосифу П, и у посвети, писаној на, немачком језику, вели се: „Ако је Ваше Величанство за своје народе ништа мање но нежан отац за своју породицу; ако оно ради све време, са. мудрошћу и благошћу, на њиховој истинској срећи, тада срце које има осећања мора бити надахнуто најтоплијим жељама да у своме видику ради исто онако у маломе као што Ваше Величанство ради у својој пространој царевини, са тако неограниченом ревношћу и са правом величином душе.“ И да би радио на духовној и моралној просвети свога народа, »у топлој жељи да у маломе послужи намерама“ царевим, Јанковић преводи ово дело и пушта га међу своје још непросвећене сународнике.

1) Јован Скерлић: Јоваж Мушкатировић. Глас Српске Краљевске Академије, иХХХ 1909, стр. 270—278. у

СРИСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 18