Srpska književnost u XVIII veku

192 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

пише; „Ни један цар није веће благодјејаније роду человјеческому показао и учинио од онога коме је бог у срце вдохнуо да се чрнци и чрнице, калуђери и калуђерице, од ропства у свободним. земљама, и од вечне и без сваке кривице тамнице избаве и освободе. Благословено и остаће име његово до века. Колико се више человјечески род буде уразумљавати, од мрачних сујеверија освобождавати и чистим разумом озарјавати и осијавати, толико ће се више његова человјекољубна душа од рода на род ублажавати и памет и име помињати и славити, и све оне иљаде иљада људи, који се не би родили, а за његов узрок родиће се, за сладки дар, божји, за живот и за словесну безомертну душу, Богу и Јосифу, сину Францишкову и Терезијину, дужни ће бити благодарити.“ У опште узев, Доситеј је у толикој мери јозефинист, толико је изникао и везан за тај покрет, да изгледа. да је целом свом књижевном раду ставио за циљ да развија јозефинистичке идеје и да код Срба заступа реформе Јосифа, П.

Тај јовзетинизам опажа се код свију писаца, Доситејеве школе. Јован Мушкатировић, у два своја, дела, Краткое размљишленле о праздници |Беч, 1786) и Расужденле о постахљ восточнља церкве (Беч, 1794), брани црквену политику коју је Јосиф П водио. Смањивање и сувише многобројних празника у православној цркви изазвало је велико незадовољство и противљење код простога српскога света. Мушкатировић узима на себе да својим сународницима и једноверцима докаже, да су те реформе разумне и потребне, ни мало у супротности са православљем, а врло корисне по народ. Говорећи о силном празновању код Срба, он доказује потребу