Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУП| ВЕКУ 195

У колико се стара књижевна традиција, губила, у колико је црквена организација и просвета била, слабија, у толико је народни језик више улазио у слабо развијену и оскудну књижевност тога времена. На крају ХУП и почетком ХУШ века, наши ретки писци пишу србуљеким језиком, као Кипријан и Јеротеј Рачани, као гроф Ђорђе Бранковић, или са србуљским и чистим народним језиком као Гаврило Стефановић Венцловић. Рачани су још под утицајем старијих рукописа, они пишу србуљским језиком у коме је доста црквено-словенскога еолемента; Бранковић не зна добро српски, он има гломазну фразу, и његов несавршен, а често и погрешан србуљски језик сасвим се одваја од народнога, и да је његова књига била штампана, она би како језиком и Формом тако и садржином била неразумљива народу. Међу нашим србуљским писцима ХУШЕ века прво место заузима Гаврило Отефановић Венцловић. Он је пре свега добар писац, са лаким, јасним и читким стилом, и онда када пише србуљским језиком, он је много разумљивији но његов учитељ Кипријан Рачанин, а несравњено више но Ђорђе Бранковић. Но што је од особитога, значаја то је. да је он први српски писац који се служио чисто народним језиком. Он је говорио са проповеднице „добрим слушавцима, кметовима и кметским синовима“, и то језиком којим су они међу собом говорили. Он је био ставио себи за правило: када пише обредна и теолошка дела, када говори Богу, да пише божанским, црквеним језиком, али када се разговара са својом паством, простим шајкашима у Коморану и Ђуру, да се служи, уради разуменија простим чловеком«“, „про18 %