Srpska književnost u XVIII veku

196 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

стим дијалектом“, да пише „на простое, уразумителноје знаније србскоје за сељане и просте људе.“ ИМ тај „прости дијалекат«“ он је врло лепо дотерао и усавршио, оспособио га готово за књижеван језик. Он не само да је одлично знао простонародан језик, но је умео и да за апстрактне појмове и за научно и реторично изражавање нађа врло згодне и тачне речи, које би се и данас могле употребљавати у нашем књижевном језику. И нигде се више не види колика је штета што је устављен природни развитак српскога језика и што је народни језик замењен црквеним језиком но у списима Гаврила Стефановића Венцловића, првога и далеког претходника Вука Ст. Караџића.

Тај природни и срећно започети развитак језика, то стварање књижевнога језика из народнога језика, прекинуто је пре но што се књижевност на народном језику и могла развити. Око 1730 године завлађује код нас у цркви, школи и књижевности руско-словенски језик, познат под обичнијим именом славјано-сербскаго језика. Руске књиге су почеле долазити међу Србе још од краја ХУТ века, али се старо-српски језик упорно чувао у цркви и писмености. Руске књиге су преписиване, али се поправљало на српско-словенски. 1585 године непознати калуђер Србин преписивао је са руског, у хилендарском пиргу Св. Саве, књигу Јосифа Премудрога, и за то вели у забелешци свога преписа: »велми тежка бист нашему србскому језику на чтеније, јако мнозјем не знати что чтут, руским речеј не разумјејушче“, и због тога он, преписач који је био у Русији и тамо научио нешто рускога језика, „многије рускије речи всије книзје“, преписао је „србским речми«“. На једном рукопису