Srpska književnost u XVIII veku

220 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

шкој Гори и „тамо живети без сваке турбације и задржанија«“.")

Један од најважнијих Рачана био је јеромонах Кипријан, „многогрешни Кипријан јеромонах“, „тобоже духовник“, како се сам потписивао у својој калуђерској скрушености, један од оних писаца наших који чине поступан прелаз од чисто црквене књижевности Средњега, Века ка релативно напреднијој и световнијој књижевности нашој из прве половине ХУШ века. О њему се врло мало зна, јер као прави калуђер није волео да много говори о својој личности, и када је био принуђен да себе помене, називао се „непотребним“, умногогрешним«“, »худим«“ им „скудоумним«“. Он је крио и своје место и род и писао: уотчество же ми земља, мати же гроб“. Када је писао био је врло стар; на једном рукопису са краја ХУП века вели да га је писао „Вв старости глубоцеј“, а на једном рукопису са краја ХУП века дописује:

Перо се пови Ум изнеможе, Лист снетева Старост достиже.

Кипријан је један од најписменијих калуђера рачанских, и прешавши у Угарску понео је са собом велики број рукописа и штампаних књига. Прво се задржао у Срему, а потом је отишао у Сент-Андреју, крај патријарха, где је био „обшти духовник“. Оно рукописа и књига што су и Кипријан и остали калуђери били пренели са собом није било довољно за црквене потребе српскога

Т) Димитрије Руварац: Манастир Рача и Беочин, Исторично-критична цртица. Споменак Српске Краљевске Академије 1898, ХХХИ, стр. 51—68.