Srpska književnost u XVIII veku

тп

ГАВРИЛО СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ

Гаврило Венцловић, „сирјеч Стефанов син“, »многогрешни и худши в христијанех убоги свјаштени инок Гаврил“, како се сам називао, био је најбољи и најплоднији ученик Кипријана Рачанина и најкарактеристичнији представник сриско-словенске књижевности у првој половини ХУШ века.

Као и о Кипријану и Јеротеју Рачанина тако се и о њему врло мало зна. И он има ону калуђерску скрушену повученост, и он назива себе „худим“, унедостојним“ и у„скудоумним«, и избегава сваку прилику да говори о себи. Његово порекло није поуздано. На једном запису поред свога имена ставља, уиз Сент-Андрије<“, али то може да означава и место где је живео. По његовом презимену Венцловић, и по неколико пољских реченица уметнутих у његове списе, изгледа да је страног, пољског порекла. Али код српских исељеника нарочито у Северној Угарској налазимо у то доба много страних имена. У Пешти, Будиму, Коморану налавимо несумњиве Србе који носе имена: Капошвари Вук, Пал Јанош, Зомборлан Никола, Фејервари Миклош, Ченади Георгије, Ћира Куклендеровић, Форнер Милић, Будаји Габор, и тако даље. Када су