Srpska književnost u XVIII veku

956 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

пусти земљу и 1756 отиде у Русију. 1758 опет се враћао у Црну Гору. Као црногорски владика запопио је Доситеја Обрадовића, на врло брз и оригиналан начин. Приликом свога трећега путовања. у Русију, умро је у Петрограду !0 марта 1766, и тамо свечано погребен о државном трошку.

Василије Петровић, приликом свога првога, бављења у Русији, 1754 године, штампао је у Москви књижицу Исторља о Чернош Горм. Ова најстарија штампана историја српскога народа за дуго време сматрала се као једна од најважнијих и најстаријих ствари српске историографије, и као таква често је прештампавана, превођена и навођена. Голубица за. 1841! (књига Ш) донела је прилог од М. С. (по свој прилици Милоша Светића — Јована Хаџића) Старош рукописљ о Црноп Гори, и то није ништа друго до један одломак из књиге Василија Петровића. У целини је прештампавана три пута. Први пут је то учинио Јован Суботић у 68 књизи Сербскогљ ЛЂтописа за 1845; други пут Бођански у Чтешл в% императорскомљ Обтцествђ исторљи и древностец росеттскихљ за 1860 годину (ењ. П); трећи пут је, преведену на данашњи српски језик, као прилог, дао Марко Драговић, уз своју књигу Митрополит црногорски Василије Петровић Његош или Историја Црне Горе од 1750 до 1766. На Француски је књига Василија Петровића преведена у два маха, у (а Керив ди Мота за 1837 (6. ШП) и у !а Керце де 1Отлет, де ТА!двбтле е! Фе соотлез за. 1862 (свеска за новембар).

Ова мала књига, која је имала толика успеха и која је много значила до последњих критичких изучавања Илариона Руварца и Г. Јована Томића, била је посвећена Михаилу Иларионовићу Ворон-