Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА БЕЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 2250

цову, вице-канцелару руском, „јако трудољубивому и о страних народах љубопитному министру“. Истоја о Чернош Гори састоји се из два дела: у првоме се излажу догађаји до 1711 године, а у другоме од 1711 па закључно до 1750. Пошто је изнео топографтију Црне Горе, Доње Зете и Брда, писац почиње своје историјско излагање са Белим Урошем, оцем Стевана Немање, чије порекло изводи од римскога цара Константина. Затим прелази брзо владаре из дома Немањића, релативно опширно прича о косовској битци, и даје историју зетских и црногорских владара, Балшића и Црнојевића. Задржавајући се мало и сасвим недовољно на, по наслову, главном предмету своје књиге, на, историји саме Црне Горе, Василије Петровић прелази на оно што је њему у ствари било главно и чему је све друго служило као увод: на излагање односа између Русије и Црне Горе и на доказивање да Русија, треба Црну Гору морално и материјално да подупире. Уз дело иду и четири прилога: списак српских архијереја у турској царевини, списак српских архијереја у аустријској царевини, једна белешка о Дубровнику, и, најзад, једна белешка. о Црној Гори, њеном имену и њеном политичком значају.

У писању овог свог „кратког историческог објавленија“, које са правом историјом нема никакве везе, Василије Петровић се служио некритичном и непотпуном грађом, без икаква разумевања посла, којега, се прихватио. Њему су познати „историји древније«“, старији родослови и приче о боју косовском који се налазе у Атонској Гори, у лаври Студеници, у Дечанима, у српској патријаршији пећској, у митрополији цетињској. И он

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУШШ ВЕКУ 1