Srpska književnost u XVIII veku

[ој

64 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

се сликарској уметности и резању у бакру, тако да се у томе послу врло усавршио и оставио радове од стварне вредности. Он се потписивао уцесаро-кралевских. виенских академиј художества члене, али у списку ни чланова ни ученика бечке академије уметности тога времена нема његова имена.

1771 године било му је предлагано да отиде за коректора за српске књиге при новооснованој штампарији Јосифа Курцбека у Бечу, али се он тога посла није хтео примити. Он проводи своје време у владичанским дворовима код владике Мојсеја Путника у Новом Саду и ход Јосифа Шакабенте у Пакрацу, као нека врста писара, али увек марљиво радећи на књижевности, пишући и издава-. јући знатан број књига које имају више но обичну библиографску вредност. Последњих година његов живот био је врло несигуран и јадан. Орфелин је био вредан писац, али је у карактеру имао нечега несталнога и чергашкога. Изгледа да се на једном месту није могао сокрасити и да није бпо за једно стално занимање. Књиге су му доносиле слабо прихода, мала помоћ коју је добио од царице Марије Терезије није редовно стизала, помоћ коју су му овда-онда пружали митрополити, владике и имућни појединци, била је мала ип недовољна, и стари писац, који је целога живота писао и живео од данас до сутра, запао је у велику сиротињу. Сасвим болестан од грудне болести, добије уточишта на Исаплову, добру бачкога владике близу Новога Сада, и ту, напуштен и бедан, умре. Јован Рајић бележи његову смрт у своме дневнику: » 1785, 19 јануарија, умре љубевни брат мој Захарија Орсфелпн в Н. Садје, вепископском мајурје, пребједно“.