Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 527

Сам трудољубиви Рајић морао би се заплакати, кад би устао и видио, да његови потомци за сто година нису даље одмакли него да преводе његове историје, које је он писао кад није било Матице, ни друштва србске словесности, нити обласног и политичког живота, србског“. Све до шездесетих година прошлога века Рајић је остајао као велики и главни историчар српски.

Јован Рајић, и у своје доба, и још за дуго после своје смрти, остао је прецењен. Још за живота он је слављен као ниједан од српских писаца. Алексије Везилић га је славио као „мужа чувена“, Никола Стаматовић га је називао „високомудрим архимандритом«“ код кога, се све мора хвалити што напише. После смрти, то је био низ крупних дитирамба. Атанасије Стојковић га је проглашавао „безсмертним“, чије ће име Србима вечито свето остати; Доситеј Обрадовић је 1803 писао: „Наш Рајић, предраго и пречасно име“. За Глигорија Трлајића он је »„божествени Раич, „дјејеписац презједни«“. Павле Соларић га, је 1809 називао „началним писатељем нашим“. Од старијих писаца наших њега је тачно, и ако врло кратко, оценио паметни Јован Ст. Поповић у оди Миловану Видаковић; :

Дух славе сриске учмао беше давно

Зависним бесом чупан меродавно,

Устаде Рајић, ал су одвећ крила

Виспрена била.)

У ствари, Јован Рајић био је један врло трудољубив, врло вредан и плодан писац, који је корисно радио на неколико поља, али свуда. без оригиналности, без дубине и бев књижевног талента, не оставивши за собом ниједно дело од трајне вредности.

5 Даворје. Издање Орпске Књижевне Задруге. Београд, 1898, стр. 185.