Srpska književnost u XVIII veku

326 - ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Будиму Исторта славенно-болгарскогљ народа, изљ Г. Раича исторле и нђкихљ исторических5 книгљ составленна и простимб азмкомљ списана за синове отечества. Писац овога извода био је Атанасије Нешковић, који је доцније био учитељ немачког јевика у Пешти.') Иста та књига изашла је 1844 у Букурешту, њу је „отђ славлано-сербски“ на бугарски. превео Петар Сапунов. 1833 године, Милован Видаковић је издао књигу: Исторља Славено-сербскаго народа изз разних ауктора по Раичу и других некихљ собрана, и на простил дталекатф сербскли отђ начела народа до силнога Стефана, Первога Цара Сербскаго списана. Други и трећи део те књиге изишао је у Београду 1835 године. 1847, такође у Београду, Ђорђе М. Никшић и Ерсеновац издали су Кратку ерцеговачки-босанскли! кралђва повђсницу Тоаномљ Раићем,. архимандритомљ, се немвиксга на славенски 1793, а 1847 са словенскога на србска: преведена. Око 1850, када се у српском друштву, под утицајем романтизма, развило оно што је Јаков Игњатовић називао „охотом к истраживању старина и историчном писању“, осећао се јако недостатак једне популарне српске историје, и озбиљно се мислило да се на народни језик преведе Рајићева историја. Седмица је, поводом тога, 1858: (стр. 90); пивала: „То би значило вратити се на годину 1790.

1) А. Теодоров, у својој бугарској библиографији Белгарски кнљигописљ у Оборникљ за народни умотворенил, наука и книжнина, 1503, (књ. 9, стр. 54) тврди: да »„авторљтђ на историлта може и да е билђ Бљлтаринљ, но самата книга е србска.“ Међутим Атанасије Нешковић био је Србин, родом из Јаска у Срему, који се шволовао у Пешти, Ђуру, Пожуну и Оденбургу (Р. Ј. бата 5: Сезећлоћбе дез зетђазсћеп Зећу ћиаз, 8. 381—832). — На поменутом мезту, А. Теодоров помиње да су професори трговачке школе у Велесу, Георти Икономов и Јован Нешовић објавили да су превели Нешковићеву историју и траже издавача за њу.