Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 331

Семартона, од породице Паункића, јоште млада, преуда се 1750 или 1751 године, и умре наскоро, 1752 или 1753. По њеној смрти два Доситејева, брата, старији Илија и млађи Лука отиду стрицу Грујици, а сестра Јулијана, коју је Доситеј много волео, и коју никада није могао без суза да помене, наскоро умре у дединој кући у Семартону. На тај начин, десетогодишњи Доситеј остао је сироче, без оца и без матере, у породици која се растурила под ударима судбине. Он је то јако осећао, и то неће остати без утицаја на стварање ње гове унутрашње природе: „У деветој или десетој години возраста, без оца, без матере, без сестре рођене, почео сам себе као страна и пришелца у истом месту рожденија мога сматрати, и моје срце почело ми је као прорицати да ћу странствовати“. Још за живота, своје матере, он је почео ићи у школу, код сеоског учитеља, старога „мештра“ Добре. Тих, бојажљив, повучен у себе, трудољубив, он је у школи добар ђак. После смрти матере, његов тетак Никола Парчанин узме га к себи, са намером да га спреми за попа, када му већ књига иде тако добро за руком. После старога умештра«, дошао је нов „магистер“, Стефан Микашиновић, код којега је Доситеј изучио псалтир и катихизис. Од. природе бистар и жива духа, он је на памет научио не само катихизис но и све рукописе који су му до руке долазили. ЖКудан читања, одлазио је у цркву, крио се у олтар, и тамо по читаве часове, нетремице и без даха, читао „влашка казанија или поученија“, прологе и друге дебеле књиге црквене. Дете је живело тако две или три године, вазда нагнуто над књигом и пуне главе чуда и фантазија из црквене романтике, казива-