Srpska književnost u XVIII veku

336 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ХМ виму 1759, Теодор Милутиновић га одводи у Ириг да приватно учи латински, али злобна и незналачка братија се побуни, и нареди да се Доситеј врати у манастир. Када је у пролеће 1760 умро Теодор Милутиновић, његов „милостиви отац и благодјејатељ“, којега је оплакао „као мајку своју“, Доситеј је изгубио последњу везу која, га је држала ва манастир. Њему је био на уму последњи савет његова „поочима«“: „извади из главе то своје светњичење; ја ти задајем моју српску веру, да из тога неће ништа бити; тражи науку, и гладујући и жеднећи, и наготујући....“ |

У манастиру опстанак је био немогућ. Груби и прости калуђери мрзели су младога ђакона који (је више знао и чистије живео но они; он им је "изгледао као бела. врана, као жив протест против његова живота, и они су налазили и сувише начина, да му то покажу. 24 октобра 1760, Доситеј је од братије укорен за „суровоје и неприличноје обхожденије и старшим братијам никаковија достојнија чести невдавајушчија“. После тога јавнога укора Доситеј није остао ни неколико дана. Изгледа да су му неки старији калуђери претили батинама, и то је само убрзало његову раније сазрелу одлуку. | новембра 1760 набави он из Ирига „доламу плаветну и чакшире и црвене ајдучке опанке“. Сутра дан њега није било више у манастиру, после више од три године борављења у њему. Манастирски протоколист забележио је код његова имена просто и кратко: „месеца Ноембрија 2-го 1780-го љета отшел у Хорвацку“.

У друштву са ђаконом Атанасијем, Доситеј се кренуо преко Славоније, и дође у Загреб. Тада је био аустро-пруски рат, и Доситеј је имао намеру