Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 385

не будући свети, не би ради ни да се ко други посвети; но мало по мало, чрез дуго време, лепо ти ми учинише, те изгуби вољу к светињичењу“. Манастирска братија, са својим плотским животом који је водила, није мало допринела да се разбију илузије о светитељству калуђерства код младога аскета. Његов верски занос почиње се растеривати, и он стаје ведрије гледати на ствари. Он, који је тако слепо веровао у свете књиге, почиње налазити нелогичности и недоследности у њима. Сумња почиње захватати његов дух, који је већ »Бболновао кад на једну кад на другу страну“, и почиње вршити свој благотворни утицај.

Затим, његов духовни видик се проширује. Он почиње читати и „гражданске књиге«, и стаје мислити -о науци. Игуман му доноси световне књиге на читање и побуђује га непрестано на читање и самообравовање. Његов друг јеромонах Василије Осечанин отвара му вољу на латински језик. „Баш као да су се договорили били, да ме подстрекавају, нова некаква желанија у мени поджижући. Падне ти иста моја гордост, ако би и ја нешто знао. Латински језик, то је језик; а ја, бедни дурак, ни речи не знам! „Квис, квод, квомодо, уби, убивис, убикункве“, то је звечало у мојим ушима слађе него сиренско шјеније; а ништа од свега тога не знати! Боље би било, да се нисам на свет ни родио! Изгубе ти моја житија, лавсаик и отачник све поштење. Од тога часа, — с Богом, Опово, и сва твоја красото; гди ученија нејма ни латинског језика, ту нејма ни живота«.

И као што се некада сав био усредсредио у идеју: посветити се, тако сада има једну мисао: просветити се. Он све чини да нешто научи. У!