Srpska književnost u XVIII veku

340 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

грчки, и за годину дана га савлада. У тој богословској школи провео је три године „слатко минајемаго пребиванија“, изневши из ње добре успомене. Доцније, у Буквици, је писао: „Блажена, апра и благословен зетир, који су духали у бесна крила дрвенога коња, којим сам прејездио адријатску пучину, Архипелаг, Средиземно море и дојездио к златној мојој Смирни, и у њезини набрао сам недара свакојако цвеће којим сам напунио ум и срце моје. Из једне сисе сисао сам слатко млеко атино-јелинског красноречија, а из друге медомиро-поетског слаткословија“. У Смирни он би још и дуже остао, да тада не дође до рата између Русије и Турске. За њега, којега су звали „папа Московитом“< било је опасно борављење у једном турском месту. Он се опрости са својим „оцем милостивим, благодјетељем п учитељем“ Јеротејем и са својим „љубимим саученицима“, и велике недеље 1768 године, укрца се у брод за Грчку, и на сам дан Ускрса дође у Патру.

Из Патре крене се за Крф, и уз пут, у Санти Каранти, намери се на неке Арнауте из Хормова, и са њима пође у њихове планине. Са једним арнаутским свештеником путовао је по Епиру, и ту се дуже задржи но што је мислио. Научивши доста добро арнаутски, остане ту све до краја 1768. Оставивши најзад Епир, пређе на КрФ, пи ту, учећи код једнога грчкога учитеља „изјасненија Филологически ритора и поета гречески“, остане до јануара 1769, и тада се крене за Млетке. У Млетцима није дуго остао, но отиде у Задар, а одатле у православна села Северне Далмације, где је имао толико пријатеља и успомена. Јуна 1769 постане учитељ у Плавном. У Баснама „наравоученије«“ 146

4