Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 363

лектуалнога века, није у лирским строфама говорио о својим љубавима и везама са женама, — а Вуловић га због те дискретности и доброг укуса назива човеком без срца који никада није волео! Доситеј који је дао тако лепе и стварне доказе о своме истинском родољубљу, чији је сав књижевни рад имао један задатак: добро „миле нације“ и корист „србскога рода“, који је положио темељ широком национализму српском, који је оставио миран и удобан живот у Трсту и дошао у полудивљу Србију, коју су Турци сваки час могли опет прегазити, и ту речју и делом организовао народну просвету, тај, такав Доситеј проглашен је од Вуловића за „саможивога старца“, коме је удо његова живота, а не до слободе народне“, само зато што не Фразира о'„бедној раји“и „тужном Косову“, ишто није своје старачке кости оставио негде у делиградским шанчевима! Вуловић му замера што је водио рачуна о своме подруму и стану, као да је Доситеј икада проповедао аскетизам и тартифски играо херувима на земљи; замера му што је више човек од разума а мање од срца, као да је равум нека мана, и као да се осећања огледају на јевику иу романтичарским фразама; замера му што је као седамдесетогодишњи старац мислио на штампу својих књига, као да то ние врлина код једнога писца; замера му, најзад, у своме романтичарском гневу против паметнога рационализма, чак и то што је, доживео скоро седамдесет година, јер — „људи од срца не живе дугос!...

Такве романтичарске критике данас нико не би чинио. Доситеј Обрадовић као духовни тип и карактер све више добива у колико се више проучава. Не само у оскудној српској књижевности,

“