Srpska književnost u XVIII veku

362 ј ЈОВАН СКЕРЛИЋ

имао поштовалаца који су ишли до обожавања. 1808, војвода Петар Молер му ласкаво џише да би волео да га види лично, а Доситеј му сасвим трезвено одговара: ус моје стране ја би паметнији био, да се чувам и не дам да ме гди видите, зашто ја кров то не само не би ништа добио, него би много штетовао и изгубио. А како тог Ево како. Док ме не видите, Бог зна шта о мени мислите, да сам некакав велики човек, да ми се на челу, на носу, на свем телу и на самим аљинама неки знаци науке и мудрости виде и познају, и кад би ме видели, могли би ласно, као и многи други рећи : хо! међер, то ли је онај о коме сам ја чудеса мечтао и себи представљао.“ Он не прима ласкања, и 1790 пише једном свом великом поштоваоцу: , А што ми велите да су вам моја писма милија него сви царски ерариуми, то су речи у ветар, и морао би ко пуну главу ветра имати, па да им верује“.

Један такав природан и разборит човек, рационалист без позе, није се могао допасти познијим романтичарима нашим који су у књижевности нарочито волели став, гест и реч, у писцу гледали биће вишега реда, неизбежно другаче од осталих смртних људи, ван њих, ако не и над њима. Зато је Доситејев карактер и живот бев икаква обзира осудио један наш писац који је имао у себи много романтизма, Светислав Вуловић.) У оцени комада Косте Трифковића Младост Доситија Обрадовића, он вели: „Жао ми је доброг Доситија, али морам истину рећи. Ја га штујем и волим више него ико; дивим се његовом уму; али његово срце не ценим много“. Доситеј, као разборит и сређен човек у првом реду, као дете једнога објективног и инте-

) Из позоришта, Беотрад, 1879, стр. 29 и 32.