Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 19

вачком округу, да је војска силом нагонила људе на исељавање).

Крајем ХУП века, знатан, ито врло активан, може се рећи главан део српскога народа нашао се у Угарској. Држава је морала тим новим грађанима својим да одреди правни положај. 21 августа 1690 године, нарочитим царским актом, одређена су права и дужности српскога народа у аустријској монархији. Србима је свечано призната слобода и унутрашња аутономија православне цркве, право да се служе старим календаром и да празнују своје празнике, право да сами бирају свога архиепископа, човека своје вере и свога племена. Архиепископ је добио право именовати епископе, игумане и свештенике и подизати цркве свуда где се Срби настане. Свештена лица су ослобођена свију намета и терета и стављена под искључиву власт својих црквених старешина.

На хартији те су привилегије нешто и значиле; у тренутцима опасности по монархију, када су Срби били потребни, оне су нешто и поштоване. Али у целини и у трајању оне су у пуном смислу речи остале мртво слово на хартији. У Бечу се непрекидно са неповерењем гледало на ратоборне досељенике на јужној граници. Из једнога тајнога акта дворске комисије из 1744 године види се како се страховало од тога многобројног народа, који се раширио од Ердеља па до Јадранскога Мора, и који је од својих нових господара био одељен и вером и језиком. За католички и немачки Беч Срби су непрестано били шизматици, упућени на споразуме са лутеранима и калвинистима у Угарској, и који су своје очи стално држали упрте на једнокрвну и једноверну

9о%