Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА кЊижЕВНОСТ У ХУП| ВЕКУ 5:

ликог католичког свештенства била, је да их, силом или милом, од једном или поступно, преведу у крило јединоспасавајуће католичке цркве.

Још првих година по досељењу у Угарску, Срби се почињу верски гонити, и Унија се стаје насилно ширити, Већ 1690 године, католички бискуп Матија, Игњат Радоња немилостиво је нагонио православне Србе између Дунава и Драве да примају Унију.) 1696 године патријарх Арсеније Ш! жалио се московском посланику Козми Никитичу Нефимонову „0 насилованји духовнаго и мтрекаго чина кљђ соединенћо сђ римокатолическимђ закономљ.“ ") Нарочити непријатељ православних Орба био је кардинал Леополд гроф Колонић, примас Угарске, који је био спремио цео предлог и детаљан план како да се урацки шизматици“ преведу у Унију, и који је 1699 године, у једној писменој претњи Арсенију ЛД, „од цркве одлученом и сину самога ђавола,“ православне Србе називао. „присталицама, ђавола.<") 1699, цар Леополд поставља једнога унијата, Петра Љубтбратића, за владику православним

1 Гаврило Витковић: Споменици из будимског и пештатског артива, 26. 1. стр. 35.

>) Мапковљ: Исторга сербскаго ламка. Москва, 1856. стр. 298.

Наведено у П. А. Кулаковског: Шамало русскоћ школи у Сербовљ 65 ХУПЛ вбкђ, стр. 89.

8) Гаврило Витковић, Споменици из будимског и пештатског арсива, 26. ТУ, стр. 69—70. Како су Срби гледали на кардинала Колонића пна њетове покушаје лепо се види из једне забелешке у архићи Јована Манастирлије, подвојводе српског. На примерку српскога превода привилегије које-је цар Леополд 1690 тодине дао Србима, тамо где стоји да се нико неће смети мешати у српске црквене ствари, стоји ова занимљива примедба: „Кол прелесније и лжније речи! Но чесо ради Гардинал Колонић гони Деспота и старца |трота Ђорђа. Бранковића и патријарха Арсенија 11 Црнојевића] и православнија христијани! Пас матер... Гардиналу и господствујуштим, Боже опрости !< Прошлост, установа т споменици угарскиг краљевиг Шајкаша од 1000 до 1872. По српским и страним изворима описао и приредио Гаврило Витковић. Београд, 1887, стр. 187.