Srpska književnost u XVIII veku

38 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Србима у Срему и Доњој Славонији и наређује да сви манастири и цркве припадају под његову власт. Кардинал Колонић, у једној тајној инФормацији цару Јосифу [, развио је цео план како да се, „без велике галаме и вређања,“ „тај илирски или рашки народ помало сједини са римском црквом,“ од које се одвојио „само због уображености и неваљалства неких људи.“ Кардинал сматра српске привилегије као уизрично противне католичкој вери,“ означујући православне као „стари гад“ (уопиз)') 1707, језуит Гаврило Хевенеши, исповедник кардинала Колонића, светује ЈосиФу [ да се епископ Исаија Ђаковић, као најопаснији представник Шизме, уклони са овога света на начин који ће он усмено цару саопштити.) Исаија Ђаковић, на годину и по дана после овога писма, умро је на пречац у Бечу.

1707 година била је особито важна у црквеноме животу угарских Срба. Прешавши под Арсенијем Ш, пећским патријархом, они су остали као верници пећске патриархије, тако да је између Срба у Турској и Срба у Угарској постојало бар црквено јединство. Влади у Бечу и католичкој пропаганди то је изгледало двоструко опасно, и са политичког аустријског и са верског католичког гледишта, и они се свим силама труде да отргну угарске Србе из те црквене заједнице. На Сабору од !707 године царски комесар имао је поверљиви налог да све учини да се Срби издвоје од пећске патријаршије, да оснују независну православну цркву, и да

1) Радослав М. Грујић: Лако се поступало са српским молбама на двору Ћесара австријског последње године живота патријарта Арсенија 11 Чарнојевића. Књите Матице Српске, број 18. Зборник историјских докумената, 1. Нови Сад, 1906. стр. 18, 19, 21, 28.

2) Др. Јован Радонић: Прилози за историју Срба у Угарској у ХУЈ, ХУШи ХУШЛ веку. Нови Сад, 1909. Т. стр. 179.