Srpska književnost u XVIII veku

сл бо

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

најкултурнија српска емиграција, у Будиму, Пешти Сент-Андреји, Коморану, Ђуру, која све више и успешније проширује своје послове. Још 1690 године Леополд [ дао је привилегије Србима и Грцима трговцима у Дебрецину, Сатмару и још некојим мађарским варошима, али ограничавао их само на извесан број места, да не би чинили конкуренцију домаћим трговцима. Они уносе у српску бистрину нечег цинцарског и грчког, и, како вели барон Бартенштајн, ти досељени уимућни Илири“ прихватају у своје руке трговину у вој-

'ничкој и немешкој „лењој Угарској.“ У инструк-

цијама изданим жупанијским комесарима 1785 године, цар Јосиф Џ вели за Орбе: „Раци су људи вешти, али већма на лукавство готови, који када се дотерају, бивају поштени војници, али увек већма маре за трговину...“ И цар ЈосиФ ПЦ је нарочито узимао у заштиту „Раце и неунијатске Грке који се баве трговином у Будиму, Пешти, Јегри, Сент-Андреји, јер они доста терају промет на.велику државну корист...“ Ту крепку радну и родољубиву српску буржоазију, те имућне „купце“ и „учестне господаре“, који су поносито певали Ми же Сент-Андрејци целог света славни, мајсторски је описао Јаков Игњатовић, у свом најбољем

роману Вечитом младожењи.

Снагу српскога грађанства не чине само трговци „почтенородни господари“, но и занатлије, упочтени мајстори“, како су се онда титулисали. Срби су дошли у Угарску знајући већ извесне занате, са организованим корпорацијама, еснафима, створеним за време ропства под Турцима, као што сведочи терминологија тих заната, и о чему има и писмених доказа. Потврђујући 1697 године устав