Srpska nezavisnost

— 122 -

дилн. Уставотворцн нису нуномоћнипи, већ господари зем.ге и народа. Тако се поступило и у 1789; какво је дрво може се судити но његовом идоду. Суверено иредстапништво, кога во.ву старост и ћуд ништа није спречавало, срупшло је све што је додпрнуло: монархију, управу. ФИнанеију, војеку. марину, цркву: оно је осудило сувнше повер.гив народ да ироће кроз еве беде анархије показујући му па хоризонту слободу која испред њега бегаше. По ту цену добила је Француска устав за ко.ји је решено да се не може нроменпти. Свечано обнародован 14. Сентембра 1791, дело уставног цредетавнпштва ишчезе 21. -Сеитембра 1792 са заслуженом и призреља дстојном осудом: „Конвенција обвезује да се само опај устав има сматрати за устав када га народ за устав мрими." Ни овај неуспех, ни ова значајна осуда, пије спречпла законодавце од 1848. да се еипов.гевим незнањем продужи предање заблуда т;оје датирају од 1789; они су довелн Француску у исту иропаст и истим путем. Па да лн смо се користили том поуком? Нисмо, ми смо осталп где смо и били. и ннсмо изгубили ни једно од нашнх уображења. Искуство само онима даје поуке који сумњају и истражују; оно не постоји за народ кога обасјава револуционарна вера, и који напвно верује да је на његовој страни апсолутна истина. Изучавати природу и карактер уставотворне власти није дакле дело просте радозналостп; то је питање које у себи носи будућност Француске. Корпстно је, нужно је Еидети како је и:» р1>аво разумеване истане законодавац од 1789 извео најпогрешније и најнесретније последице. Треба видети како је полазећи од принципа народног суверенитета. дошао до тога да конФисцира овај суверенитет у корпст једвог представнипггва кога свемоћ занела га је и упропастила. (НасгавиКе се)

„ МИ ХОЋЕМО ДА СМО СЕЛО ..." (Свршетаж.) Ова их беседа тако застиди, да су се заиста вратили, отишли у поток, опрали и кренули у своје село. Доцније сам разабрао шта је то било, па да кажем и вама. Ио Шумадији био Је пређе обичај, кога сада нема. али се још очувао на црквеним славама. Дакле ,је био обичај, да првн дан „мосе крста " по „залисима" , около села, а други дан сваки домаћин спремп шта најбоље има и обично донесе печено јагње на скуп, где се држн та слава. Тупа се нанрави велика совра. па се на соврн иоставп јело. На првом месту седне свештеник ако је ту, а ако није онда седне кмет, и до н>ега први у селу људи један до другога по уобпчајеном реду п свакн знаде сам где му треба сести. Ниже мужева поседају жене ноччњући од кметице, а тако псто по-

Ми смо се већ били поилашили, да ће се „Видело" преселити у вечпост. Није шала. два читава броја изостала. Једва, у недељу, појави се опет наше слачајше „Видело" на још на два табака. На челу листа има пзјава уредништва, зашто је толнко чамило. Из те изјаве вндимо, да нашс страховање ннје било сасвим неосновано. „Видело" прпзнаје, да се — иреселњго, само пе велп да је у вечност. Но да је нешто мало завирнло у друтн свет впдп се по томе, што је донело и један спомен с онога света. Доноси, нанме, изјаву иеког Проке П. Митровића из Јагодине о његовом покојном оцу против белешке у нашем 21. броју, где је речено, да је покојни Петар Мигровић бно „поборник начела народно-лпбералне нартије. Сад нам јавл.а Прока у име свог покојног оца, да је покојнпк ирииадао аартнји „нааре.хњачкој и . иређе „консерватмној*. Лепо. Ми сс иећемо отимати о душу покојиикову са његовпм роћенпм сином. На нротив, мило нам је, што „Видело" нростнм, бесириметним уврштајем те пзјаве сад п само признаје, да је његова. т. ј. владпна странка она иста „консервативна нартија". коју је 1874. г. глас народа онако једнодушно осудио, и да се сад само зове „напредњачка", но да је у стварп она иста, да се ћуд цнје променпла, и ако је друга длака. Може се мислитн како су долиј али „ напредњацп-консервативци ", кад се већ оти.чоју и о мртве, само да умпоже прорешетане редове својих присталица. Да је .,Видело" још којп дан провело на оном свету, можда би задобило за своју партију још кога покојника. Дустријскигласовио Србији. Вечки лист „Трибуна ," донео је врло важаи и иптересантан чланак о одношајнма Србије и Аустро Угарске, који за сада без сваког коментара саопштавамо: Тај чланак гласи : „Што се брже раснада турска царевина у Еврони, и што се све саде п одличне госте, како је коме прилика. Тада „дигну у славу Божпју", на опда једу, пију, разговарају. а младеж игра у колу. Пре заласка сунца сви уетану, опросте се п сваки са снојом чел.ади иде својој кући. Вул.ииовчанн несу прославили сво| ју славу „ка' осталп људи/ Очи ј су дошли на скуц, донели и поставили част, па је сада требало сести. На то Маџар не понуди — наравно из учтивости комшије и старије ио годинама — да они седпу, него ћонне сам, па седне на првом месту. Вућкало га ухвати по ередн, па с речма: „лопове и маџарино, ј зар сн ми се ти ту укметио" тресне га о земљу, иа он седне. Овога ти докопа дугачкн Лазар, па избаци. I (а Маџар га иеповије с ражњем), а сам седне. Брка избаци Лазара, па се он укметп; солдат Мичић избаци Брку, па он седне; али сваки избачени одма докопа ражањ и иочнс тући оиога. који га избацио. Мичпћа избаци Шваба, а Швабу опет

снажније утврђују нови одношаји на балканском полуотоку, у толико се све многобројније и веће тешкоће појављују аусгријској ноЈигици на истоку, што је с наше отране још у иочетку учињена погрешка, да се Аустрија сматра као нриродни иаследник Турске. У том погрешном мишљењу утврђени су н народи балкапски, и отуд је дошло, да смо Фактичио наследпли сву одвратност која јс нређе Турцима изражавапа, и дч тој одвратностн онет нмамо да благодаримо за отцор, којн се на најосетнији начин ставл.а нашим тежњама на две главне тачке. Да се о истинн и иравилнос гнтог искуетва осведочимо, пе треба сувише далеко да нродиремо у оне области, које су некад бнле подчињене упливу турског господсгва. Довољно је да се за сад обазремо на Букурешт и Београд, где се борба за трговпнске интересе и нолнтички уилив наше монархије од берлинског конгреса тако жестоко води, да често долазимо у искушење да мислимо, да се не ради ни о чему мање већ о приправама за анексијону политику, која би све те области обухватала. Да то нпје случај, и да се у главноме цела та борба води нротив стране конкуренције. може се код нас као поуздано сматрати, но наши суседи то не верују; и како смо ми досада врло мало чнннли да их обавестимо. то је морало овладати толико неповерење нрема нама да га ми скоро сваки дан обилато можемо искусити." „Трпбуна" прелази на оцену данашњих одношаја у Румупији. и спомиње престоиу беседу румунску у иогледу дунавеког нитања. о којој вели да се не може сматрати као провокацпја Аустрије, као што би то угарски листовн хтели да тумаче, јер је тај нредмет чисто правнпчко питање, које се мора без сваког народног и нолптичког нредумишљаја решнти. „Трибуна" одобрава носледњу изјаву „Г1ест Лојда" у том пптању, да се Аустро-Угарска не истиче сувпше напред. но да сачека мишљење и осталпх држава. Разуме се, вели тај лист. да го не значи одрицање аустро-угарских пнтереса или нануштање садањег становишта. У опште ведп Трибуна. као да су се у Бечу одважили да у погледу Румуније ништа не чнне, док се не внди, како ће осталс силе да се попашају. Аустрија поступа обазриво и с пеком резервом. а то зпачи да се бистре и нречиизбани ковач Мата и тада се отпочне опште бијење ко је кога могао дохватнтп. У ту се кавгу умешали и остали. на и њинс жене, те се нзубијалн што грозније може бити. Кад се већ уморили, они крвави полете Уставннку на тужбу. Уставпиковица пх поврати. али док се опи били, док су ишли на тужбу преко три јаруге, док се умивали и вратилп. они нису ништа на соври затекли, јер еу оставши све разнели. иојелн и разбегли се са „игришта". Тако је то бнло и истииа је (') било. Оппсано 1880. г. на Киселој води.

(') Како се бу.мшовчаии судили, како тужнли и шта је из тога потекло. то ће бити предмет разговора за други пут. 11з овога нак досадашњег излази питање, да ли им је требало уваасити молбу, да поставу еело?

шћују досадањи назори односно н .ене иоточне политике па тој тачци, штс „Трибуна," жели да и у Београду скоро наступи. Даље наставља о нама: „У Београду се данас снремају догађаји, који по Ауетрију пикако нс могу равподушни бити. Незадовољетво, што је тамо усљед најно вијег корака српске владе против митронолита Михаила овладало, узи ма сваког дана све вшпе узнемирујући карактер. Садашњи нредседник министарства , Пироћанац, јесте чивовнпк средње квалиФикације (способности) коме ирнлично < чега недостаје, што је државнику у његовоме иоложају нужпо. Није чудо дакле, што је пријатељске одношаје према Аустрији извриуо са свим наопако према Русији, потпомажући такав антагонпзам (одвратност) наспрам ње , ког би ее требало чувати Наши интереси неће бв ти очупани, акомаленаи, што је главно, фраки,ионим миннстарством руковођена држава, као што је Србија. жели да иостане камен сиотицања између Аустрије и Русије, » тс самп да јвдипо аослужи мајуги>шм гштересима неко.тцине госиоле. чија се сва политична прош лост у томе састоји што су за време првог рата конспирирали с неким бечним новннарским дописницима у Земуну. и из гостноницс код „Срнског Краља" неТ :олико нута нолицијом били растернвани. (То последње не стоји. У.) Ил^леда. ,јп та шсаода и сада ш:то тако Јстшбасто схватају сеој иоложај ирема нашој монархији и Русији. и мп јако сумњамо, да ће овде (у Бечу) ту лрску игру у овом часу равно,1ушно ме,1ати, у коме гвакн корак машег миннстарство саољни.с аослова иоказује најискренију тежњу, да се наши одноишји арема Русији што је мо/уКе боље у.гесе. Да би се дакле свако несиора зумљење одмах сада избегло, било би заиста умесно да се. рашчисти она тајанстпена тама , у којој се. као што се чини. у Београду тако добро осећају, но која. као што јс показао ток стварн у Румунији, пнкако не може иашим интереснма у нрилог ићи, јер очување наших интереса у Србији н». аод којих условол1 не оме зиочити истоветност Аустрије са иолитиком Пир <> (1а нчевог м инис тарства. и ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД У данашњем листу саопштавако орнгнналпу депешу из Ср. Карлова ца. да је српски народно-црквенв сабор у недељу 22. о. м. изабрао најстаријег и пајзаслужнијег велико достојннка нрекосавске срнске цркве. 80 годтпњег старину и владику будимског Арсенија Стојковића а» архијеиискоиа карловачког, митро полнта н натријарха српског. Тај изббр служи на част народу и владнцн и ми се од свег срца радујемо и честитамо прекосавској браћи на онако узоритом резултату. Арсеннје Стојковић бпо је већ једном, и то 1874 год. изабран за натријарха, но тада га ћесар пе хтеде потврдпти, као што се гонорило, из нолитичкпх, узрока. Сада као да су тп узроцп прдстали. и зато се можемо најдаље за 8 дапа надати потврдп ћесаревој. која ће све угарске Србе обрадоватн и задовољити. — Поред свсг утишавања и нретриавања од стране аустро-угарских полузваннчнпх органа. буктв