Srpska nezavisnost

БРОЈ 40.

УТОРАК. 9 МАРТА 1882 ГОД.

ГОДИНА II

1ЕЕЕ 31 сргггг: к ГОДИНГ 24 ДИН., НА ПО ГОДННВ 12 ДИН., НА ЧЕТВРТ ГОД. 6 ДИН. 31 ССТ1ЛЕ ЗЕИЉ2 21 2Д2Н12СЕг2 П037СТСН7к ГОДИНУ 30 ♦РАНАКА, НА по ГОДННК 15 *р. на ЧЕТВРТ год. 8 «р. 31 17СТРС-7Т1РСЕ7 I ГОДННУ 15 »0?. Т ВАНК.. НА ПО ГОД. 8 Ф. НА ЧКТВРТ год. 4 ♦. 31 СЗЕ ССТИ2 1РН13Е : I ГОДИНТ 36 ФРАН., НА ПО ГОДИНК 18 «Р.. НА ЧКТВРТ ГОД. 10 *Р.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ 1КПП11, 4ЕТВРТК01, 5*601011 и НЕДЕШ х ^ е ^ еозјл ; т а -д а -нгркдништво ЈК и АДииНИСТРАЦИЈА Т К»~КИ г. Томе Андркјквиха »бплит. кв венац.

ЗА ОГЛАСЕ РАЧУНА СЕ: ПРВИ ПГТ 12 ДИН. ПАРА ОД РЕДА, А ПОСДК СВАКИ IIУТ 6 ПР. ЗА ИРИПОС.1АНО 50 ПАРА ДНН. ОД РЦДА. Румописи шал>у се уредмиштву, а претплата адтимистрацији „С?2СВЕ 2Е3182С2ССТ 2". РГКОПНСИ НЕ ВРАЋАЈУ СЕ. НЕППАЋЕНА ПИСМА НЕ ПРНИАЈУ СЕ.

Виделовачка влада не прима наше народне новце. Виделовачки млнпстар Фиианцпје наредбом својом. од 23 Новембра 1881 огранпчпо је прнмање наших народних сребрних новаца на државним благајнама тако, да нп једна од њих не сме од једног лица у једној наплатп примитп вшпе од 500 динара у сребрним комадима од 5 дпнара комад, а ни више од 100 дпнара, у комадпма од 2 и 1 динара. > Побуда за ово огранпчење произашда је отуда, нгго је министар прпметио, да се знатан део онога што ириватни Јржавној каси имају плаћатп, плаћа у сребрном новцу, те стицањем већпх количина сребрног новца у државне благајне долазе незгоде, што државпе благајне не добпјају злато да њиме плаћају државне обавезе које се у злату исплаћиватп морају, п што се у обрту осећа оскудица у сребрном новцу. Основи реченој наредби којом је виделовачки мпнистар ограоичио прпмањеЦсребрног новца овп су; што до те наредбе на државнпм касама није још ограничена количина до које се сребрна монета прпмати може ; што члан XIV закона о српској монетп од 10 декембра 1878 (зборник 34 стр. 8) даје могућности да се таково огранпчеље извшпп : што је један део српских златника већ искован и у саобраћај пуштен, као и да се у саобраћају налази доста знатан број златног новца од 20 франака. Побуде виделовачког минпстра Финанције можда и стоје; јер је прпмпо на државу обвезе да Бонту-у плаћа све у злату, а овога не долази у државне благајне колико му треба да плаћа Бонту-у. Али основп, из који.х је ограничио нримаље народног сребрног новца, не стоје ни у колико ; п нотоме није смео огранпчење ни наредитн. Пре свега, нп једна наша влада не може и пс сме нпкад ограничитп прпмање народног сребрног новца на драегвним касама : јер би то значило побијати вредност својим новцима. а после таково ограничење бнло би противно н самом закоиу о ерпеким народннм новцнма. По члану I овог закона, Србија је усвојпла новчану конвенцију онако како је закл,учена у Парнзу гз ј и декембра 1805 између Француске, Белгнје, Италије и Швајцарске; а то значи, да је усвојила и одредбе ове конвенције као свој закон.

А одредбе ове конвенције за сре| брне новце гласе овако : 1., Оне (уговорнице) се обвезују, да не кују сребрне комаде од 5 франака друкче него како је условљено конвенцијом, и да узајамно аримају ове комаде у своје јавне касе, изузимајући оне којпма бп се тежина употребом свела на један на 100 преко означене толеранцпје плл којима би се натпис пзлпзао". 2; „Нови комади ситног сребрног новца имаће законп течај ме!>у појединцима оне државе која их буде сковала до 50 Франака у једној исплати. Држава која их аусти у цирку.гацију, чримаИе их од свог народа без ограничења количине, а благајне све четири земл.е прпмаће ове новце, који су кованн од једне илн више других држава уговорнпца, до 100 франака у једној исплати, под резервом да су пуноважни." 3; „ Свака влада уговорница обвезује се, да од појединаца или јавнпх каса другнх држава прими натраг сребрне новце које је за подкусуривање издала. и да пх размени по законптој вредности за злато илп сребрнике од 5 франака, под условом да сума за размепу не буде мања од 100 Франака. и По одредбн ове конвешцгје под 1. примају уговорнпце узајамно једна од друге сребрннке од 5 дннара без огракичења. а виделовачка влада своје народне новце од 5 дпнара не прпма. впше од 500 динара! По одредбп ове конвенције под 2.) једна држава утоворница нрима на својпм благајнама ситннје сребр не новце друге државе уговорннце ; у једној псплати до 100 Франака. а своје новце нрима без ограннчења. Међутпм впделовачка влада своје народне новце од 2 и I. динара не нрпма више од 100 дпнара у једној псплатп ? По одредбп ове конвенције под 3, владе уговорнице примају у размену своје сребрне новце за златнпке у ! суаи од 100 Франака. а виделовачка влада тач. 2. своје наредбе наре| ђује, да се у размени за злато не издаје сребра мањс од • .000 дин. на главној благајни, а на другим мање од 1.200 дннара. Овојевише него смешно. Дакле, виделовачка влада по члацу I закопа о нашпм новцима, којим је уевојена новчапа конвенција ннје могла нити смела ограничавати прпмање народннх сребрнпх новаца 1 на држаипим благајнама.

Она може да се позове у одбрану на то, што Србија није још нрим.Ђена у новчану конвенцију, те да јој није могла она сметати да ово ограничење учини. Али и ако није Србпја још примљена у ту конвенцију, закон о новцима примиојује (види чл. I.) и по томе по самом закону нашем нпје се смело чинитп огранпчење. Најпосле, ако нисмо прнмљени у ту конвенцпју, зашто виделовачка влада својим несмишл.епим поступцпма да нам ствара тешкоће да будемо примл>енп? По допуној конвендпјн од 31 Јан. 1874 године нрпјем у новчану конвенцпју условл.ен је одобрењем све четпри владе уговорнпце. Како би оне одобрнле, да Србија буде нримл.ена у њихово друштво, кад њена властита влада не прима своје рођепе паре?!! Ко ће приматп наше паре кад их мп сами не примамо?!! Дал.е, ни сам чл. XIV закона о српским народнпм новцпма, не даје ни из далека могуКност даје влада могла огранпчење прпмања сребрног новца пзвршптп. Тамо се изречно каже, да појединпн (а не држава не ће моратп прпматп у једној исплатн сребрнпке од 5 динара впше од 500 динара, ни оне од 2 и 1 дпнар впше од 50 динара," па н то тек „ иошто се сраски златни новци искују н течају предаду. Пошто колнчина српскпх златннх новаца није још сва искована п течају предата, ни прпватнп се не могу позватп на овај чл. XIV, него би" моралп приматн сребрнике без ограннчења све док се свп златници не бп предали течају, а још мање може да ее позове па то влада којој исти члан никако и не даје ираво на ограничење. Да држава нема права огранпчавати прнмање сребрнпх новаца. очито се впдп п из чл. XV. нстог закона, у коме је изречено право ограничења у прпмању бакарнпх новаца. Тек у овом члану иоред аојединаца помггњу се и државне благајне да не морају бакарнпх новаца у једној исплатн прнмати више од 1 дпнар. Оволико радп зпања оних, којима треба ово да знају.

1

НА ГРОБУ АЛЕКСАНДРА II. Београд , 7 марта Београд Српска престоница пзвршила је данас величанствен акт пијетета п благодарног признања према узвпшеној сенп великог до-

бротвора човечанства, према сени првог и најмоћнпјег нријатеља Словенског, према сени Цара ослободиоца Александра II. императора руског. Тога дана у 11 часова пре подне приредише грађанп престонпце српске величанствен парастос у сиомен Александру П. Силан се свет слегао у саборну цркву. Његово Впсокопреосвештенство митрополит српски Михаил са владикама: Виктором нишким и Јеронимом шабачким; арота лознички Игњат ВасиК и мноштво свештенпка одавде и са стране са четири ђакона обавише тужан чпн ове величанствене свечаностп. На парастосу је био царско рускп посланпк г. Персијани у ауној гали. Прваци либералне странке, грађани п чиновннци свпх редова, знатан број народних посланика из мањпне бивше скупштине, н мноштво народа, Срби и Српскиње престонице Крал>евпне Србпје, — свн тн преставнпцп руског и словенског прнјатељетва, проповедннци п псповедници братства п л.убавн према руском народу, одани вери прађедовској и благодарнп спомену избавпоца, заштитнпка п ослободпоца источних народа, — свп онп пролпше данае истинеки сузу благодарности и помолпше се побожно свемогућем Богу за мир п покој душе цара Александра П. Свп ти, одаше пошту великом покојннку и мученшсу, само званична Србпја — од Ппроћанца до Радовпћа светлпла је одсуством својпм. Ми сумњамо да се од постанка слободне Србије може забележпти овакав невиђен н нечувен прнзор у Србијн. Пијемонту балканском! Мп сумњамо да је још нкад остало сувих очнју, кад је народ плакао над гробом добротвора н искреннх пријател.а словенства п срнства! Мп сумњамо да је још нкад до сад званипна Србнја чкнпла се певепгга. кад је народ, нредставл,ен цветом грађанетва греетоннце ерпске. ударао у самртпо звопо еа борне црпге да у храм Божји зове нравославне хрпшћане на свету дужвост братског сећања. признан.а ц благодарностн! Мн сумњамо; а ако има кога којн не сумња, — тај пли је заборавпо да је Србпн. нлн силом заборавља да жнви у ерпској земљи. Но на страну с том немнлом нојавом; Које оеећа, тај је н разуме; а у коме се угасила буктин.а словенске идеје и српске народне миелн, у коме пе бпјејуначко срце ире-