Srpska nezavisnost

— 253 —

они да изводе своје планове противу народа орпског. Докле ће овако жалосно стање бпти у Србији, видећемо? Али ми се надамо да ће свест народна ско| рим овако великом н опасном злу стати ј на иут. а ДОПИСИ Неготин. 23 априла 1882 г. Новине Бео1*]>адски Дневник од 19 аирила број 84 доносе стечај на три питомачка места за изучавање ветеринарства напомнњући у исто да се од канД1^дата тражи да је положио нспит зрелости. Мећу молиоцима нрошле године јавио , се и један помоћник марвено-лекарски 1 који је свршио код нас војено подкивачку школу и који врши дужност марвеног лекара у једној и више батерија па је био одбијен зато што није иснит зре1 лости положио. — Заиста је врло значајно како се надлежни нису обазирали I на ове младиће , који по ветеринарској струцн неоспорно првенство заслужују да се изаберу да тако рећи само доврше већ пола свршено марвено лекарство. Док међу тим како је то практиковао а и сада практикује г. министар војени те само од свршени оитомаца подкивачке школе шал»е ученике који су тако рећи довршавали ветеринарство започето у подкивачкој школи и постали добри марв. лекари: држимо да би бнло праведно и овом прилнком имати на уму молбе и овакових кандидата са оном снремом коју су тамо добилп те да се не од, бијају зато што ннсу нспитзрелости положили. Да ли ће се постићи велика корист од оних који требају да почну тако рећи од азбуки него ли они којимаје спепијално учење марвеног лекарства већ познато, па им треба само потпуније образозање па је јасно; да би требало иматиувиду молбе њихове. Било би потребно да се пгго ире учини измена у овом ногледу: да се бар овјш путем отворила бол»а каријера ученика подкивачке школе, која је некада и име Ј.ветеринарска школа- носила. Узгред да напоменемо још и то : као што рекосмо до сада је г. министар војени слао питомце из исте школе за горњу цел> па су врло добри резултати постигнути, а н данас има много више њих V Бечу који су из исте школе послати; дакле зашто се неби и овом нриликом горњи кандидати могли удостојитн и заслужити поверење г. министра унутрашњих послова да докусуре у пола свршено образовање, него се траже л»уди подсетници (!), а одбијају се они који су више годишњом практиком своје знање

у тростручилп и толики година својим радом народу користили, и за време нашега рата несме им се нрнзнање одрећи. — За сада оволико а у своје време продужићемо о овоме. Гружа, 25 анрила. Доста временк прође, од кадпосланици за срез груасански г. г. Ђурђе Ђоровић и Савко Ђусић, заједно са скупштинском мањнном положише оставке и дођоше у средину свога властодавца народа, — а очекивање овога наро а, да ће они сазвати јаван збор , н положити рачун о своме раду посланичком, не испунише до данас. С тога смо принуђени да их у име народа јавно позовемо, да испуне оно на шта су морално обвезани. Народна изрека вели: „Чист рачун дуга љубав". Па и ми тражимо од наших посланика и то с правом, да се код народа објасне, како су се на скупштини држали, шта су радпли , и зашто су из ове истунилп ? И од тога, како они буду пскрено и истински положилн рачун зависиће п оцена народна, да ли су његово поверење оправдали илн нису ? Ованков питање не потржемо ми зарад оне учевне браће наше. који су билп способни да из наше журналистике прате рад сваког појединог послаиика. и да нз сопственог проматрања створе себи убеђење и о раду наших посланика: за такве писмене и учевне људе изван сваке је сумње, да су и наши посланици својим држањем и понашањем у пуној мери оправдали народно поверење, и једино што би им се могло с те стране пребацнти, то је, што својс мандате неположише још лане у очи оног судбоносног решења о уговору жељезничком, који нам натоварн на врат злосретног Бонтуа; већ такво обавештење ми тражимо од своих повереника за нас просте н неписмене: који нисмо у стању да из јавног новинарства сазнамо држање посланика. н узрок њиховог иступања из скупштине. А тако обавештене од стране њихове, којима смо ми евоје најдрагоценије поверење поклонпли, у колико је иотребније за нас необавештене, што се о њима и за њих свашта по народу нроноси, и с неке извесне стране означавају се као тешки грешницн, што су се усудили да не ступе у редове „напредњака" који данас дрмају судбом ове земл»е. Еле свакојако у интересу је и народа и речених његових посланика , да се пгго скорије састану на збор и договор и тако да се ствари пречпсте и разбнстре онако како у петини постоје, и да се према томе изрече непристрастан суд. Сад је на посланицнма нашим, да сљедујући овоме нозиву покажу, колико цене дато им народно поверење: и у колико им је стало до тога, да пстином и разлогом разагна-

ју пронесене свакојаке гласове. А на сазив нбора онн имају права по најновијем закону о „зборовима и удружењима", који су без сумње и они потпомогли да у живот стуиа, па ни с те стране немају узрока да се чега боје, и ако би ма чија сила п самовоља. загрозила употреби тог њиховог ирава, народ је ту, да их у своју запггиту узме, и да свакоме са Фактима докаже да је : „Струја слободног духа и јуначког жртвовања створила ову земљу". Пеколико Гружана. ВЕСТИ ИЗ НДРОДА Из Ваљева иишу нам, како је Благоја Стојадиновића там. адвоката осудио Мата Радовић на тридесет дана затвора, због тога, пгго је он читајући новине казао, да је Србија с падом Бонтуа оштвћена са милион и по дуката. Ту је сиромах Благоје био и сувише скроман, наравно желећи дз му отаџбину што јеФтиније стане несавесан рад ^виделовг.чке" владе и њсних иристалаца. Србија ће куд камо огромније штете иоднети но што је милион и но дуката. Пресуда је Благоју саопштена 6о. м, и њега одмах хтеде полиција да затвори. али на молбу чика Миленка, Радована Лазића и проте, застаде се са извршењем, те тако и он мога дочекати и видетн првог српског Краља. Благоје је у очн доласка краљевог написао био молбу за помиловање. коју су потписали више од стотину грађана ваљевских. Благоје преда псту молбу г. Тегаи војеном мннисгру да је преда Краљу, али „војвода" Милош успе код Пироћанца. теовај није хтео Благоја да нусти пред Краља. Благоје је затворен 22 ов. м. и он је одмах телегра<!»исао г. Теши у Крушевац н молио га да му јавн за резултат молбе. 24 тражио је Благоје од Гарашанина да му се дозволи да издржи казну о <*еријама, но одговора још није добио. И < Кладова јављају нам, како је народ тамо преко сваке мере огорчен противу злогласног попа Мнјаила. Народ сваки час ишчекује да га надлежна власт уклони из Кладова. где је својим покорима догрдио. Говори се јавно да ће граЈ>ани кладовски затворити цркву, ако им се из места тај покварени човек не уклони. ДОМАЋЕ ВЕСТИ Њ. В. Краљ стигао је по званнчним извештајима 25 ов. м. у 6 часова по подне у Врању.

Д Н Е В Н II К Страни. (Једна сцена из хрватског сабора). Приликом дебате о нрнсаједнњењу војене крајине у ноћној седници у очи Ђур-

путовао је у Минск на своје определеае. Депеше из Дублина јавља/у да су у недољу убијени лорд Ф. Кевендиш новопостав.Ђенн државпи секретар за Ирску н Тома Ворк подсекретар. Обојица се пред вече шеталл у Фенпксовом парку. и ту их нападоше четнр човека п исекоше ножевима. Услед тога настала је велика узрујаност. Још то вече држан је у Лондону министарски савет под нредседништвом Гледстоновпм. Досад нема о убицама нп трага нн гласа. ^ ИЗ ЛИСТОВА -Восток" иише:... -Дознајемо са поуздане стране да се не само наш лист, но и остали руски патриотски листови не пуштају у Србпју, а страним листовима особито аустријскпм отворена су и онда врата широм. када се они најбруталније бацају блатом на све што је Србину свето. мило и драго. Ауетро-Филп садашњи министри срнски врло далеко терају својом услужношћу према Аустрији. За љубав Аустрије онп су кадрп да повреде и најделикатннја осећања српска, п да свима могућим ерсдетвпма подрнвају свету везу између српског и руског народа, која је понпкла из јединства крви и вере, а утврђеиа и освештена толиком крвљу и заједничким историјекпм пнтересима оба братска народа. Руски патриотскп листовн бране српске интересе и заузимају се искрено и живо да српски народ дође до својих цељн. а аустријски листови нападају најгадније на Србе и гледе да омаловаже све тежње народа српског. За време патриотске владе Ристићеве, која је тражнла ослонца у својим природним прпјатељима, пушталп су се руски листови, а забрањивали ненријатељски аустријски. Сад кад су на влади министри. аустријски барони, сасвим се противно чини, Јер садашњи министри гледе само своје корпсти, а народ им је последња брига. Нека грди како ко жели и хоће српскп народ, нека га омаловажава у свему, само нека брани п заступа министре и њихове себичне тежње и интересе. па му је одмах отворен пут у Србију. Према оваквом стању ствари није никакво чудо што је сва руска патрпотска штампа противу рада садашњих српскнх министара. Сваки искрен пријатељ народа српског мора бити противу њпх. а непријатељи народни морају их подржававати јер само преко њих могу лека почнем викати: -Еј газда и еј газдарица!" Пеето ме гледа н поче да лаје, али како је велики снег оно неће да трчи мени. да ме уједа, ваљда се боји снега. У зло доба изађе пз куће некаква чађава и чупава жена н попгго ме запита: шта ћу? а ја јој каза да је молим, да ме пуштп на конак она викну: „не можеш. немамо ни ми где да спавамо" па оде у кућу, а ја оста на снегу, на зими и обузе ме страх не толико од мрака. Тнм путем впше нпје било кућа, а има ли гдегод на другом месту кућа, ја не сам знао. Да идем унапредак — настаје Собовица, грм до грма, као море. Снег се бели. а нут не познајем. Сузе ми ударише на очи: „Е, да је ово моја мајка, она би примила на конак туђе дете. Дај да идем што брже мојој мајци и пођем алп незнам колико има до „наше" куће, а све ми се чини дн је близу. И пођем. Иређем садашњи крагујевачки друм баш онде, где сад излази нањ га насип рачански, па сам ишао док се видла иртина. Неста пртине. Ухвати се мрак. Црне се дебла од грмова, а кладе доле црне. а горе беле, е ми се чини да су неке аветиње. Види се по који црн нањ. а на њему озго као бела шубара онога слуге мога оца кога сам научио. да се влашки зове коза — капра, во — бов свиња —

порка. Како је снег великн. све ми се гаће заледиле више колена, па ме страшно гребу: ноге мн се почеше да коче а тако н руке, а ја се примакнем до једис кладе, где није тако велики снег н почнем да плачем и да се дерем колико сам год могао. Ваљда је то тако трајало више од десет минута, кад наједанпут долети до мене глае из мрака: — „Ко то плаче? — -Ја.^ — „Ко еи ти? и — „Та ја сам- (кажем име и опет се заплачем). — п Оди овамо да видим тта ти је." — Ја пођем но не могу да идем. јер ми се ноге уггочиле, па рекнем: не могу да ндем. и Приближи се мени човек кога никада ни видео нисам. па ми вели: ЛП га ћеш ту? а — „Ја идем мојој кући из школе из Драче, па сам залутао, а не умем да погодим пут кући.. и — „А чији си?" — „Ја сам чикин ?" — л Како ти је име чикн?" — „Па име му чика (несам знао име мога оца; сви смо га звали Чика). Тада ме тај човен узе на руке, донесе до саоница, па одвезе до куће која је била туна одмах до пута.

Кад уђо у кућу, по ђачком обичају, пољуби у руку газдарицу. На сред куће гори и јагли се грдна велика ватра и около ватре греју се деца. И ја се огрејах и изух своје опанке и чарапе. Онда смо вечсралп расола с купусом н вруће проје, која ми је и <*ада слатка. Простре газдарица сено, а ио сену чергу па ми — деца — полежемо, а она нас покри великим новим, топлим губером. Кд сам се ујутру пробудио. већ је било свануло, а моје чарапе, назувице и обојци били су осушени. отрљани и сниже ногу са опанцима спремљени. Пошто смо се обукли, умили п заједно с домаћином Богу молили, онда ме запита домаћин — „Умеш лп да погодиш пут твојој кући? — „Не умем. Ја сам прошао овим путом лети, а сад снег нападао, па непознајем пут. Него мој отац има њиву у Собовици, у Кусаји, па да ми је доћи до те њиве. оданде бн знао пута кући. — Бога ти човече рећи ће домаћица ти ћеш ићи за дрва у Собовицу па одвези га до његове њиве, да дете може да оде кући." — п Добро, добро." Укошкаше волове у саонице, домаћица ми нуди леба, ја је иољубим у руку, станем на саонице ухватим се руком за ступац и пођемо.

Доста смо се дуго возили и како смо настунили на Кусцју, -отац" ме пнта: Је — ли то њива твога оца? — „Није." — .Је — ли то?" — -,Ннје". — Је лн то? а — Чекајде чича да видпм. Ено онамо има трла, па ћу познати по стварма у Трлн. Заиста је била њива мога оца. Ја се вратим натраг, кажем мудајесте пољубим га у руку и тако сам био весео, да почнем да певам. кад покрај њиве језди на коњу неки чича — Михаило који је често радио код мога оца и кад ме виде а он викну: „одкуд ти ту ђаче?" Ја му кажем. „Чекај, — рече, — ти не можеш нћи пешке: велики је снег, него да те понесем на коњу." Ту је била и његова трла и његове овце, а он дошао, да носи јагње кући, да га нече за Божнћ. (Свршпће се).